Ante Pavelić na Đurđevdan zbrisao iz Hrvatske: Sa sobom odneo i mnogo zlata, niko ga još nije našao

0

Prethodno je Pavelić iselio porodicu, a onda se i sam dao u beg

Četiri godine se kleo u državu kojoj je bio na čelu. Govorio je o ostvarenju vekovnog sna, oslobođenju hrvatskog naroda, uskrsnuću hrvatske državnosti. A onda je u prvim danima maja, u haosu kojeg su 1945. pratili porazi nacističke vojske na svim frontovima, pokupio prnje i pobegao iz Zagreba.

Ante Pavelić u tom trenutku je još imao najmanje 150.000 vojnika u HOS-u. Po prilici jednako toliko su imale i partizanske snage na teritoriji NDH. Uprkos tome, ustaški Poglavnik svoju državu nije odlučio da brani, piše Slobodna Dalmacija.

U NDH, državi koju su 1941. osnovali Hitler i Musolini, od početka do samoga kraja znalo se ko je “pravi gazda”, a ko sluge i izvršitelji. Zvonimirova linija na potezu Karlovac – Dugo Selo – Vrbovec – Križevci – Koprivnica – Drava koja je trebalo da brani Zagreb raspala se ne zbog udara neprijatelja, nego zbog izdane naredbe o povlačenju prema Austriji.

Sve osmislio do detalja

Često se pisalo da je Ante Pavelić 6. maja zbrisao iz zemlje glavom bez obzira. Ali, ustaški Poglavnik pritom je vrlo proračunato pokupio jevrejsko zlato. I ono koje se nalazilo u sanducima državne riznice, i ono koje je, prema kasnijem svedočenju njegovog saradnika Slavka Kvaternika, čuvao u svojoj vili u vrećicama od po dva kilograma.

Još za Božić 1944. – takođe proračunato – iselio je suprugu Maru i ćerke Mirjanu i Višnju na sigurno u Austriju. Proračunato se ponašao i pri povlačenju.

Te večeri, 6. maja 1945. godine, noćio je u Novim dvorima kod Zaprešića, a onda se pridružio konvoju vojnika i civila koji su se, sledeći naredbu njegovih vlasti, kroz Sloveniju uputili prema Zapadu. Na, kako se tvrdilo, predaju saveznicima.

U Rogaškoj Slatini 8. maja Pavelić je održao poslednju sednicu sveg Glavnog stana. Hitler je već nedelju dana bio mrtav, a Pavelić, koji je do poslednjeg trenutka verovao u tajno oružje koje će spasiti Treći Rajht, morao je da se suoči s istinom.

Trenutak kada je shvatio da je kraj
Pavelić je tu postao svestan da nemačka vojska pod zapovedništvom generala Aleksandra Lohra neće braniti povlačenje ustaških, domobranskih, kozačkih, četničkih i belogardejskih jedinica, svih onih s kojima je Poglavnik u Zagrebu koju nedelju ranije po Hitlerovu naređenju sklopio sporazum o zajedničkom ratovanju protiv partizana.

U francuskom Rehmsu tog dana je potpisana bezuslovna kapitulacija Nemačke. Nemački general Lohr, zapovednik skupine armija Trećeg Rajha na jugoistoku Evrope, odlučio je da se preda Titovim partizanima.

Pavelić je tražio susret s Lohrom u četiri oka. Lohr ga je, prema svedočenju Eriha Lisaka, šefa Glavnog direktorata za javni red i sigurnost, glatko odbio.

– Zamisli što mi je Lohr poručio: “Ja kapituliram pred partizanima, a vi radite kako hoćete” – naveo je Pavelićeve reči njegov sin Velimir, koji se tih dana nalazio u njegovoj pratnji.

Pusti ideologiju, spasavaj živu glavu
Tu je Poglavnik propale države definitivno shvatio da se bori na život i smrt. Uopšte ga nije bilo briga šta će biti s vojnicima koji su se – zavedeni pričom o bici za vlastitu državu – što milom što silom našli u njegovoj vojsci. Što će biti s onim golobradim mladićima od 16 i 17 godina koje je po Zagrebu skupio u proleće te godine, kada je već bilo jasno da Treći Rajh propada. Što će, uostalom, biti s državom u koju se toliko kleo.

Zapovedništvo vojske prepustio je Vjekoslavu Luburiću. On sam je odlučio da spasava živu glavu.

Vlada NDH nakon sastanka u Rogaškoj Slatini otišla je na jednu, a Pavelić na drugu stranu. Kolona u povlačenju mu je bila prespora. Poglavnika je uhvatio strah da neće uspeti. Kada je prešao granicu s Austrijom, u Spielfeldu ili Leignicu, s još jedinom vozilom se odvojio iz svoje pratnje i zaputio prema Salcburgu.

I umalo završio u rukama Rusa

Zelen u licu mucao da Rusi dolaze
U Judenburgu ga zatiče vest da su se saveznici povukli. I da u grad iz smera Graca ulazi Crvena armija. Pavelić je razmišljao da se uputi prema Triebenu. Ali i njega već drže Rusi.

Našao se u klopci. Delić onoga što se u tim odsutnim trenucima odvijalo opisano je kasnije u “Hrvatskoj reviji”, koja je nakon Drugog svetskog rata izlazila u emigraciji.

– Sećaš li se svog besomučnog trčanja kada se proneo glas o ruskim tenkovima? Kad je Moškov pokušao da te zaustavi, bio si izbezumljen, zagrcavao se, lica i ustiju zelenih kao trava, mucao da idu Rusi… Bio je to bedan, jadan i izbezumljen tvoj lik, Ante Paveliću, lik tvoga najnižeg kukavičluka i panike – opisao je Pavelićevo ponašanje jedan od svedoka.

Pavelića su nakon nekog vremena Moškov i Lisak ipak uspeli da smire. Ključnu ulogu u njegovom izvlačenju su, po svemu sudeći, odigrali deda i baka poznatog hrvatskog novinara i publiciste Drage Pilsela. Uputivši ga u pravcu gde su se nalazili saveznici.

Pavelićeva skupina napustila je automobile i – preobučena u civile – s ruksacima otišla u šumu.

Kako je na kraju izbegao pravdu
Prelaze Taurske Alpe, ulaze u savezničku okupacijsku zonu i kod Salcburga se – najverovatnije 18. maja – nalaze s Pavelićevom suprugom i ćerkama. Prijavljuju se američkim vlastima pod svojim pravim imenima.

Pavelića ispituje izvesni kapetan Mesing, američki kontraobavještajac. Ali, nakon što je do Pavelića došla vest da su Britanci Titovim partizanima izručili deo vlade NDH koja se sklonila u Turaher Hohe, Pavelić uviđa da i njemu preti ista sudbina.

U zamenu za dva vozila konzulata NDH u Austriji opština St. Gilgen im je, prema svedočenju Pavelićeve kćerke Višnje, pristala dati lažna dokumenta. Pavelić je skriven, iza identiteta mađarskog inženjera sredinom juna 1945. pobegao u nepoznatom pravcu.

Oko njegovog bekstva raspredale su se različite priče. Pa i ona da je zbrisao preobučen u časnu sestru. Ili da se krio iza svešteničke odore. Da je pre toga u nečijem dvorištu zakopao ustaško zlato. I da je tzv. rutom pacova – uz pomoć sveštenika Krunoslava Draganića i uz zaštitu Vatikana – uspeo da izbegne zarobljavanje i pobegne u Latinsku Ameriku.

Ono što je neosporno jeste da je Pavelić još neko vreme boravio u Austriji. Da se potom skrivao u Italiji. I da je odatle 1948. otputovao u Argentinu. Da je njegova porodica – posebno kćerka Višnja – do smrti prilično ružno pričala o Draganoviću.

I da je tajna ustaškog zlata do danas ostala nerasvetljena.

(Telegraf.rs)

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime