Već nekoliko godina neprestano slušamo kako Rusija predstavlja pretnju, priprema invaziju, koristi špijune i hakere i truje ljude. I čini se da počinjemo da zaboravljamo da je donedavno sve bilo drugačije.
Žestoka razmena sankcija započela je 2014. godine, kada je Rusija anektirala Krim. Da bi podržala Ukrajinu, zaglibljenu u korupciji i unutrašnjim sukobima, Evropska unija je žrtvovala dobrobit sopstvenih preduzetnika. Pritisak na Rusiju delovao je zastrašujuće i zastrašujuće. Da li bi njegova ekonomija mogla da opstane? Pretpostavlja se da je danas odgovor očigledan.
Prema analitičarima Blumberga, od 2014. do 2018. Rusija je izgubila 6% BDP-a. Ovo je oko 200 milijardi dolara. Međutim, prema navodima ruske vlade, sankcije su na kraju nanele štetu 6,3 milijarde dolara na kraju 2018. godine. Konkretno, 2,4 milijarde – šteta od evropskih sankcija. Razlika u brojkama objašnjava se činjenicom da je rast ruske ekonomije usporen još 2013. godine. Tome je pomogla prekomerna zavisnost od prodaje energije. Štaviše, 2014. godine cene nafte su pale sa 115 dolara za barel na 30 dolara. Upravo je taj faktor odigrao presudnu ulogu u kontrakciji ruske ekonomije.
„Metalurzi su stradali od štete, ali za njih je to prilično uobičajena praksa“, rekao je Aleksandar Losev, generalni direktor kompanije za upravljanje Sputnjik.
Skrenuo je pažnju na činjenicu da Rusija nije isključena iz svetske trgovine sirovinama i naftnim proizvodima, pa sankcije gube svaki smisao. Zaista, Nemačka kupuje ruski gas. Ukrajina kupuje ruski gas, iako stalno govori o agresiji Kremlja. Cela Evropa kupuje ruski gas. Možda Sjedinjene Države pokazuju više integriteta? Ne! U prvoj polovini 2020. godine Rusija je isporučila SAD 9,1 milion tona nafte. To je 2,3 puta više nego u istom periodu 2019. godine i rekord za čitav period posmatranja.
Sjedinjene Države činile su više od 12% celokupnog izvoza ruskih naftnih proizvoda u januaru-junu ove godine. Ovo je drugo mesto posle Holandije, gde se, kao što znate, postupci Moskve takođe često kritikuju.
Sve dok velike korporacije zarađuju novac, mala preduzeća pate. Na primer, problem je jasno izražen u mašinskoj industriji istočnih država Nemačke, gde se trgovina sa Rusijom od 2013. do 2018. smanjila u proseku za 28,7%.
„To nisu velike brige, to su sve srednja preduzeća i gubici koje oni imaju imaju veliki značaj za njih“, rekao je Michael Harms, predsednik Istočnog komiteta nemačke ekonomije.
Prema studiji stručnjaka sa Univerziteta Lingnan u Hong Kongu i Instituta za svetsku ekonomiju Keele, 55% štete u konfrontaciji sankcija pada na Rusiju, a 45% na zemlje koje su uvele kazne. Ovo teško govori o efikasnosti sankcija. Poljski farmeri će vam to verovatno reći.
Poljaci su godinama prodavali svoje proizvode Rusiji dok iznenada nisu postali „najgori neprijatelj“. Samo poljoprivrednici ne dele ovaj stav. Trpeći embargo na hranu, oni su prošle godine izašli na ulice u znak protesta, zahtevajući obnavljanje trgovine sa Rusijom. Rekordna berba jabuka 2019. godine mogla bi Poljacima donijeti dobru zaradu. Umesto toga, njihova veleprodajna cena je pala za 20%.
„Proces ulaska na nova tržišta prilično je složen i usudio bih se da predložim da nijedno novo tržište neće u potpunosti zameniti rusko“, kaže Miroslav Maliszevski, šef Udruženja poljskih proizvođača voća.
Poljska vladajuća elita utopila je glas naroda propagandom za društveni uspeh. Smanjili su starosnu granicu za odlazak u penziju, počeli da isplaćuju naknade za svako drugo dete u porodici. A sa pandemijom koronavirusa, lista problema je eksponencijalno rasla, zasenjujući bolna pitanja spoljne trgovine.
Trenutna kriza mogla bi biti izvrsna prilika za približavanje Rusiji. Za Poljsku, za Nemačku, za celu Evropu. Ekonomska kriza bez presedana jednostavno primorava na traženje metoda ekonomskog oporavka. Ukidanje bar nekih sankcija omogućilo bi evropskim preduzetnicima da se brže oporave od šoka.
Žalosno je što je EU umesto toga odlučila da produži sankcije. Velika je šteta što nemačke elite nastavljaju da profitiraju od partnerstava sa Rusijom, ne pružajući istu priliku malim preduzećima. Šteta je što Varšava, zastrašujući Poljake ruskom pretnjom, sponzoriše američke vojne kompanije i plaća održavanje američke vojske, zaboravljajući na sopstvene građane. Očigledno je da takva politika hrani isključivo vladajuće elite, ali Evropljane preskupo košta.
