Piše: Psihijatar Petar Vojvodić
Izvinjavam se unapred na emotivnoj i sirovoj izjavi, ali ne mogu da se suzdržim. Ovo pišem prvenstveno iz uloge zabrinutog roditelja dvoje dece, na stranu moja profesija psihijatra.
Znate onaj osećaj kada vam je naprosto dosta? E pa ja danas imam takav osećaj i zaista posle ove tragedije koja se odigrala u školi mi je dosta tolerisanja raznoraznih destruktivnih budalaština društva u kome živim. Dosta mi je laži koju smo preimenovali u političku korektnost. Dosta mi je sistematičnog podrivanja autoriteta roditelja od raznoraznih “stručnjaka” koji sami nemaju decu ili su dušebrižnici planete pa zbog prenaseljenosti ni neće da ih imaju a nama drže predavanja.
Dosta mi je degradacije institucije nastavnika, profesora i škola koje stoje na pukom entuzijazmu nekolicine kojima je istinski stalo. Dosta mi je samoproklamovanih “visoko etičnih” boraca za dečja prava bez odgovornosti i obaveza. Dosta mi je upumpavanja materijalizma, konzumerizma i primitivizma u vrednosni sistem dece.
Dosta mi je seksualizacije i erotizacije maloletnika na sve moguće načine uključujući i zatrpavanje sadržajima o različitim novoizmišljenim orijentacijama, pričama o Only fans uspešnim biznisima, o promiskuitetu kao vrlini a telu kao alatu za postizanje statusa i zaradu novca. Dosta mi je moralnog relativizma i utapanja u primordijalni bućkuriš.
Dosta mi je promovisanja narcizma, egoizma i antisocijalnog ponašanja. Dosta mi je narušavanja ideje o porodici kao nečemu važnom i svetom a promovisanju karijere kao najvišem uspehu zivota. Mislim da svako ko čita ovo zna tačno o čemu pričam. Sve je zakazalo – i društvo i sistem i mi i ja jer nisam žustrije i ranije napao ovu temu. Dosta mi je, stvarno dosta!
Mora da se zna razlika između dobrog i lošeg, nije sve da se slepo prihvati i da bude ok samo zato što tako zvuči. Sve se nešto razume, sve je to neko “široko shvatanje”, bez osude, sloboda izražavanja bla bla…
Postoji ta idiotska ideja o tome da se detetu ne postavljaju granice jer se tobože tako narušava njegova kreativnost i potencijal, e pa čisto da se zna, granice su te koje detetu omogućavaju da sutra ispolji svoju kreativnost i potencijal a ne obrnuto. Mora da se znaju obaveze i odgovornosti pa tek sa ispunjavanjem njih se zaslužuju prava. Nastavnici i profesori moraju da se poštuju, a ne da budu mašine za dobre ocene, koji ne sme da se zamere detetu i njegovoj nezreloj predstavi o životu jer će imati problem sa roditeljima.
Roditeljima mora da se vrati autoritet da vaspitavaju svoju decu, da postavljaju granice da kažnjavaju loše ponašanje i blagosiljaju dobro, a ne da se oni plaše svoje dece ili institucija jer su “sačuvaj Bože” digli glas koji decibel više. Sve živo je danas kršteno kao “trauma” opet od raznih “stručnjaka” stranih i domaćih koji prvenstveno svoje mentalne probleme nisu razrešili, a nalaze za shodno da ostalima drže predavanja sa visine i autoritetom koji nisu zaslužili ni na koji način! A šta je ovo danas? E ovo je prava trauma. Trauma za ceo život i za život porodica koji su izgubili decu i decu koji su videli drugare kako umiru! A bojim se da nije kraj!
Nema ovde ni utehe ni tešenja, ne mogu ni da zamislim kroz šta ove porodice i deca prolaze i svako od nas treba da se zapita šta da uradimo počevši od sebe pa i u društvu u kome živimo da se ovako nešto nikada više ne ponovi!
Moje iskreno saučesće porodicama i deci.
Izvor: zena.blic.rs
