Goran sa decom živi kod pojasa Gaze: Bombe padaju svaki dan

0

„Opreznost je urezana u DNK svakog Izraelca. U kućama imamo ’sigurnosne’ sobe, skloništa su svuda oko nas, a u telefonima aplikaciju koja obaveštava kad raketa ide prema nama“, priča Goran Mekić, koji za Nova.rs otkriva kako izgleda svakodnevni život na samo četiri kilometra od pojasa Gaze, odakle vreba neprestana opasnost.

Goran Mekić skoro tri decenije živi u Izraelu, gde je završio fakultet i postao uspešan u kibucu, tamošnjoj poljoprivrednoj zajednici, koja funkcioniše kao svojevrsna društveno zemljoradnička komuna. Iako se trudi da sa ženom i decom živi normalno, realnost je nekada previše surova, pa je nemoguće opustiti se.

Briga za najbliže„Za ljude koji žive u Tel Avivu ili Eilatu na samom jugu zemlje, život nije rizičan kao za nas koji smo u samom pojasu sa Gazom. Iako se trudimo da ne razmišljamo o opasnostima i rizicima kojima smo svakodnevno izloženi, slagao bih kada bih rekao da ne postoji određena doza straha za moju porodicu. Pre svega strah proizilazi iz brige za najbliže. Na žalost ili na sreću, u ovom slučaju moja deca kao i ostali, tačno znaju kako da reaguju i kako da se ponašaju u datim momentima u trenutku raketnih napada od strane Hamasa i islamskog džihada“, priča za Nova.rs srpski privrednik iz Izraela.

U ovoj, stalnim sukobima izloženoj zemlji, svaki građanin u mobilnom telefonu ima aplikaciju koja upozorava na opasnost.

Bekstvo za 15 sekundi

„Ta aplikacija na mobilnom se uključi u trenutku kada je raketa lansirana iz pravca Gaze. Kako je naš kibuc na samo četiri kilometra od granice, imamo nešto manje od 15 sekundi da pronađemo prvo najbliže sklonište. Udaljenija mesta kao Aškelon i Ašdod, imaju više, čak 45 sekundi. Aplikacija i sirene za vazdušnu opasnost se oglašavaju u onim mestima na kojima je prema koordinatama izračunato da će raketa da padne. Svaka kuća u pojasu Gaze ima obaveznu sigurnosnu sobu, kao i većina stanova u Izraelu. Pored toga postoji veliki broj skloništa koja su razbacana po naseljima i autobuskim stajalištima“, opisuje Mekić, deo bezbednosnog sistema ove zemlje.

Predškolske i školske ustanove su, naglašava naš sagovornik, natkrivene ojačanim betonom u slučaju raketnih napada, kako bi deca nastavila bez panike sa svojim aktivnostima.

Podzemni tuneli za teroriste

Hamas i islamski džihad su, priča on, probili podzemne terorističke tunele ne bi li preko njih napadali Izrael. Međutim ministarstvo odbrane i vlada Izraela našli su rešenje i za ovu neprijateljsku taktiku.

„Uložili su veliki novac u zamenu ograde u dužini od oko 50 kilometara, koja ide i do dubine podzemnih voda u zemlju. Znači oko 30 do 40 metara. To je samo mali deo stvari koje nam omogućavaju da vodimo koliko toliko normalan život. Zbog stalnih sukoba sa kojima živimo, mislim da je opreznost nešto što je urezano u DNK svakog Izraelca. Ako uzmemo u obzir da je većina ljudi odrasla u porodicama gde su oba roditelja služila vojsku, a kasnije i išli na redovnu mobilizaciju, pa su i sami bili deo te vojske, dolazimo do zaključka da svaki građanin Izraela dobro zna kako treba da se čuva i šta da radi u rizičnim situacijama. Izraelci veoma dobro znaju kolika je cena života u Izraelu i šta znači imati svoju državu“ naglašava Mekić, Srbin jevrejskog porekla.

Podzemni tuneli za teroriste
Hamas i islamski džihad su, priča on, probili podzemne terorističke tunele ne bi li preko njih napadali Izrael. Međutim ministarstvo odbrane i vlada Izraela našli su rešenje i za ovu neprijateljsku taktiku.

„Uložili su veliki novac u zamenu ograde u dužini od oko 50 kilometara, koja ide i do dubine podzemnih voda u zemlju. Znači oko 30 do 40 metara. To je samo mali deo stvari koje nam omogućavaju da vodimo koliko toliko normalan život. Zbog stalnih sukoba sa kojima živimo, mislim da je opreznost nešto što je urezano u DNK svakog Izraelca. Ako uzmemo u obzir da je većina ljudi odrasla u porodicama gde su oba roditelja služila vojsku, a kasnije i išli na redovnu mobilizaciju, pa su i sami bili deo te vojske, dolazimo do zaključka da svaki građanin Izraela dobro zna kako treba da se čuva i šta da radi u rizičnim situacijama. Izraelci veoma dobro znaju kolika je cena života u Izraelu i šta znači imati svoju državu“ naglašava Mekić, Srbin jevrejskog porekla.

Devojke sa puškama

Izraelske devojke i žene postale su popularne širom sveta zahvaljujući fotografijama na kojima, bilo da su u lepršavim haljinama ili u vojničkoj uniformi, preko ramena uvek imaju obavezni „asesoar“ – vatreno oružje.

„Da, ovde žene učestvuju veoma aktivno u odbrani zemlje i deo su izraelskog bezbednosnog sistema. One zauzimaju visoke položaje u raznim organizacijama poput obaveštajnih službi, ali i u civilnom sektoru. Velikim delom su ravnopravne sa muškarcima. Postoje borbene jedinice sačinjene od mladića i devojaka, poput Karakala ili Jordanskih Lavova, koji su na važnim strateškim mestima po pitanju bezbednosti. Neke od njih su i u tenkovskim jedinicama. Mnoge su oficiri muškarcima, a pojedine danonoćno nadgledaju i čuvaju granice Izraela. To je sasvim normalno za zemlju koja živi u neprijateljski nastrojenom okruženju. Deca u Izraelu od malih nogu znaju da je to sastavni deo njihovog života. Muškarci vojsku služe tri, a devojke oko dve godine“, slikovito opisuje izraelsku vojsku Goran, otac četvoro dece.

Kad je napad, deca su u „sigurnosnoj sobi“

Bilo je mnogo situacija, navodi naš sagovornik, kada sam se ozbiljno uplašio za život svoje porodice.

„To su najčešće momenti kada su minobacačke rakete padale u naš kibuc. Tako je jedna pala pored obdaništa, a nekoliko je eksplodiralo pored stambenih kuća. Pre svega opisao bih momenat za vreme sukoba 2014. godine. Oko tri sata ujutru smo dobili dojavu da ostanemo zaključani u kućama do sledećih instrukcija. Jedna teroristička grupa Hamasovaca izašla je iz podzemnog tunela nedaleko od naših kuća. Decu smo zatvorili u sigurnosnu sobu, dok smo supruga i ja ostali budni i uz lično naoružanje i tako proveli nekoliko sati u stanu. Na svu sreću, ta grupa je eliminisana nakon nekog vremena“ seća se Goran ovog traumatičnog iskustva.

U Izraelu međutim postoji efikasan sistem protivvazdušne odbrane od raketa, poznatiji kao „Gvozdena kupola“.

„Postoji upravo zbog konstantnih pretnji od Hamasa i Islamskog džihada iz Gaze i Hezbolaha iz Libana. Efikasnost tog PVO sistema je velika, pa se dešava da rakete eksplodiraju iznad naših glava. Sastavljen je od radara koji registruje rakete u trenutku lansiranja. Uz pomoć koordinata i posebnog algoritma baterija, koja sadrži oko 20 raketa, dobija uputstvo gde i u kom pravcu da ih ispali. Te gvozdene kupole se obično nalaze oko naseljenih mesta, ima ih i ovde kod nas u komšiluku“, objašnjava Mekić.

Opasne materije u Haifi

Govoreći o rizicima sa kojima se suočavaju građani Izraela, ali i svi ljudi u ratom uzdrmanim područjima, Mekić se osvrnuo na eksploziju koja je prošle nedelje razorila Bejrut.

„Izrael i svi njeni građani bili su u šoku nakon velike nesreće koja je zadesila Bejrut i Liban. Odmah nakon prvih izveštaja, vlada Izraela i ministarstvo bezbednosti su preko posrednika preneli vlastima u Libanu da Izrael stoji na raspolaganju ukoliko je potrebna bilo kakva humanitarna pomoć. Uprava bolnice Rambam u Haifi je objavila da su oni spremni da zbrinu ranjene i povređene. Što se samog događaja tiče, u početku su stizale oprečne informacije. Prvo su libanske vlasti rekle da je u pitanju fabrika vatrometa. Neki su spekulisali da je to sklonište oružja Hezbolaha, jer je Izrael optužio pre neku godinu Hezbolah da tamo skladišti delove za rakete. Tek sutradan su objavili da je u luci bilo skladišteno preko 2.700 tona amonijum nitrata i da su radovi na obezbeđivanju skladišta doveli do eksplozije. U svakom slučaju, Izrael će pokušati da izvuče određene pouke iz svega što se tamo desilo, jer i sam ima uskladištene opasne materije u luci u Haifi“ naglašava Mekić.

„Realista sam, verujem u čuda“

Seća se da je na početku, kada je tek stigao u Izrael, verovao da sukobi jednom moraju prestati, ali optimizam ga je napustio.

„Kao što je Ben Gurion, prvi predsednik vlade Izraela jednom rekao: ’U Izraelu onaj ko ne veruje u čuda, nije realista’. Zbog toga ću reći da verujem u čuda, ali sa manjom dozom optimizma nego kada sam tek stigao ovde pre 30 godina. Optimizam je nestao 2005. u leto, kada je jednostranom odlukom, Ariel Šaron, tadašnji predsednik vlade, izveo vojsku i Jevreje, koji su živeli u Gazi. Sve do tog trenutka živeli smo relativno mirno. Nakon toga se sve promenilo, pa i moj stav oko eventualnog prestanka sukoba“, priča naš sagovornik.

U Izraelu treba uvek imati u vidu da postoji određeni rizik.

„Veliki teroristički napadi od 1993. do 2011. kada su dizani autobusi i restorani u vazduh po celoj zemlji, ostavili su dubok trag kod svakog Izraelca. Izgradnjom ograde i zidova na graničnim prelazima, ti napadi su iskorenjeni. Ipak, ljudi i pored svih tih problema, nastavljaju da rade, izlaze, uživaju, kao i u svakom drugom gradu u Evropi. Veliki broj turista posećuje Izrael i ovde provodi vreme, koje im ostaje zauvek u pamćenju“ sa osmehom kaže Mekić za kraj.

Nova.rs

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime