Kako su nam se desili dizelaši

0

 

Na koga danas pomisliš kad čuješ reč dizelaš? Na nekog mršavog, bledog što je uvukao džemper u gaće? Ne, pred tobom je slika potentnog mladića, koji može da se pobije…

Postoje te stalne teorije da mi nismo ni izašli iz devedesetih. Pa se izvuku ovi i oni iz bilo kog današnjeg žanra establišmenta i kaže se: “Eto ih, sve je isto kao i devedesetih.” Pa budu oni koncerti “Vesele devedesete” i podvuče se kako to uopšte bilo šta iz te decenije može biti nekome veselo.

Zovu se i sociolozi, psiholozi, da objasne oživljavanje tih stvari iz te ratne i siromašne decenije. U ovom tekstu se govori o dizelašima kao potkulturi koja je zapravo postala oficijelna kultura Miloševićeve Srbije. I sad bi trebalo ponovo pozvati sociologe, analitičare supkulture i da oni pričaju o “air-max” epohi, o omladini zemlje koja je bila bez perspektive, o ovome ili onome.

Godinama sam tvrdio da su dizelaši jedini originalni srpski potkulturni pokret. Onda bih se setio britanskih klinaca čiji se pripadnik pejorativno etiketirao kao “chav” i označavao tinejdžersku belu nižu klasu obučenu u sportsku opremu s puno lanaca. Usred tih uvredljivih opisa ove potkulture britanskog “white trasha” javljali su se učeni “advokati” pokreta opisujući da je reč o demonizaciji podmlatka radničke klase.

Kod nas niko i nikada nije branio dizelaše iz oficijelnog kruga “dvojke”. Ali u ovom tekstu neće govoriti ni sociolozi ni teoretičari kulture, već ljudi iz kulture koji su ukrštali đonove svojih “all star” patika ili “dok martins” čizama sa “air maxovima” svojih vršnjaka i iz neposredne blizine gledali procvat kulture džempera uvučenih u trenerke.

 

 

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime