Ljudi koji su rođeni slepi misteriozno su zaštićeni od šizofrenije

0

Moguća objašnjenja bi mogla da nam pomognu da bolje razumemo ovo stanje.

om Polak je čuo da se šuška o tome – bizarna poluvest, koja se tu i tamo pominje, obično uz čuđenje: nijedna osoba koja je rođena slepa nikada nije dobila dijagnozu šizofrenije.

Tokom proteklih šezdesetak godina, naučnici širom sveta su pisali o ovoj misteriji. Analizirali su ranije studije, češljali po odeljenjima psihijatrijskih bolnica, i posećivali ustanove koje se staraju o slepim ljudima, pokušavajući da nađu neki slučaj.

Kako vreme prolazi, ima sve više podataka: 2018, studija koju je predvodila istraživačica Vera Morgan, sa Univerziteta zapadne Australije, ispitala je skoro pola miliona dece rođene između 1980. i 2001, i ojačala ovu negativnu asocijaciju. Polak, psihijatar i istraživač Kings Koledža u Londonu, seća se da je proverio u ustanovi za mentalno zdravlje u kojoj radi, kada je čuo za to; ni on nije uspeo da nađe nijednog pacijenta sa urođenim slepilom koji ima šizofreniju.

Ova otkrića ukazuju na to da nešto u vezi sa urođenim slepilom možda štiti ljude od šizofrenije. Ovo je posebno iznenađujuće, pošto je urođeno slepilo često rezultat infekcija, trauma mozga ili genetskih mutacija – što su sve faktori koji se inače povezuju sa većim rizikom od psihotičnih poremećaja.

Što je još čudnije, gubitak vida u drugim periodima života povezuje se sa većim rizikom od šizofrenije i psihotičnih simptoma. Čak i kod zdravih ljudi, gubitak vida na samo par dana može da izazove halucinacije. A veza između abnormalnosti vida i šizofrenije je poslednjih godina dublje ustanovljena – vizualne abnormalnosti otkrivaju se pre nego što osoba ima bilo kakvih psihotičnih simptoma, čime ponekad može da se predvidi kod koga će se razviti šizofrenija.

Nijedna osoba koja je rođena slepa nikada nije dobila dijagnozu šizofrenije.

Ali činjenice o kojima se šuška su postojane: slepilo po rođenju i možda specifični tipovi urođenog slepila, štite upravo od onih poremećaja koje gubitak vida kasnije u životu može da pospeši. Postoje mnoge teorije o tome zašto je to tako – od neuroplastičnosti mozga slepih osoba, do toga kako vid igra važnu ulogu u izgradnji našeg modela sveta (i šta se dogodi kada taj proces krene po zlu). Probrani istraživači veruju da veze između vida i psihotičnih simptoma ukazuju da o tome možemo da saznamo nešto novo. Da li je moguće da unutar ovog usko definisanog fenomena postoje tragovi ka tome šta prouzrokuje šizofreniju, kako predvideti njen razvoj i potencijalno kako je lečiti?

Uistraživanju izvedenom 2004, 13 zdravih ljudi je 96 sati nosilo poveze preko očiju i desetoro njih je prijavilo da je imalo vizualne halucinacije krajem prvog i početkom drugog dana u mraku.

Jedan od subjekata, dvadesetdevetogodišnja žena, videla je zeleno lice sa velikim očima kada je stajala ispred nečega za šta je znala da je ogledalo – iako nije mogla da ga vidi. Jedan dvadesetčetvorogodišnji muškarac je do kraja drugog dana počeo da ima probleme sa hodanjem, zbog svih halucinacija koje je imao ispred sebe. Prijavio je da je viđao „gomile šljunka ili kamenčića… a između njih je tekao potočić“. Do kraja studije je prijavio da je viđao „kitnjaste građevine od belo-zelenog mermera“ i „likove kao iz crtanih filmova“.

Odavno znamo za vezu između gubitka vida i halucinacija. Čarls Bonetov sindrom, prvi put opisan 1760, je poremećaj pri kome ljudi gube vid i onda počnu da doživljavaju halucinacije. Ovakve vrste mentalnih prizivanja ne idu obavezno uz mentalnu bolest, iako ljudi koji boluju od šizofrenije redovno imaju problema i sa vidom.

Neobični pokreti očiju, problemi sa mrežnjačama, neobičan ritam treptanja i drugi vizuelni poremećaji češće dovode do toga da se nekom ustanovi dijagnoza šizofrenije. Jedna studija je otkrila da ti problemi sa vidom počinju pre nego što neko ima prvu psihotičnu epizodu, a ne posle.

Ali ipak, ova veza ne postoji kod ljudi rođenih bez čula vida. Polak i Fil Korlet, vanredni profesor psihijatrije i psihologije na Univerzitetu Jejl, imaju teoriju o tome zašto je tako – koju su krajem prošle godine objavili u časopisu Schizohrenia Bulletin. Ona se zasniva na hipotezi da je jedan od najvažnijih zadataka našeg mozga taj da se bavi predviđanjima o svetu.

Ova teorija tvrdi da naš mozak, umesto da percipira svet u realnom vremenu, stvara model onoga što je tamo napolju, predviđa i simulira naša iskustva, a onda upoređuje naša predviđanja sa onime što se zaista događa – koristeći bilo kakve greške da obnovi ili promeni model u našem umu. Tačnost ranijih predviđanja je ključna za tačnost ukupnog modela – to je ono sa čime upoređujemo nova iskustva, i to kako im se prilagođavamo.

Tu na scenu stupa vid. Vid nam daje mnogo informacija o svetu oko nas, i važno je čulo koje pomaže pri povezivanju ostalih čulnih opažaja, kao što su zvuk ili dodir, kaže Polak. Ako je način na koji osoba vidi svet poremećen, teže će predviđati, ispravljati greške i napraviti model sveta koji ima smisla. A kada ljudi imaju problema s vidom, mozak mora više da predviđa da bi dolazio do objašnjenja. S druge strane, ako ne vidite ništa, nećete imati lažne predstave o svetu oko sebe – koje bi kasnije mogle da dovedu do problema u razmišljanju.

Ovo bi moglo da pomogne istraživačima da objasne sve te probleme sa vidom i obradom opažaja ranije u životu kod ljudi sa šizofrenijom. U okviru svoje studije iz 2006, Ilejn Voker sa Univerziteta Emori je analizirala privatne video snimke iz detinjstva ljudi sa dijagnozom šizofrenije. Mnogo od te dece je na snimcima nespretno, na primer, češće im ispada lopta iz ruke, češće se sapliću ili naginju ulevo. To ukazuje da postoji neka vrsta nepoveznosti sa načinom na koji opažaju svet i u interakciji su s njim. Kada deca majki sa šizofrenijom pokazuju vizuelne disfunkcije u ranom dobu, to može da pomogne u predviđanju da li će se kod njih razviti šizofrenija kada budu starija. Deca koja na kraju obole od šizofrenije, bilo da istorija bolesti u njihovoj porodici postoji ili ne, imaju više problema s očima, u poređenju sa decom kod kojih se razvijaju nespihotične bolesti ili drugi mentalni poremećaji.

Osoba koja je rođena slepa nema vizualne informacije koji bi joj pomogle da oblikuje sopstveni model sveta. Takve osobe moraju da ga izgrade svojim drugim čulima – što je model sveta za koji Polak i Korlet kažu da bi mogao da bude stabilniji.

„Ideja koju pokušavamo da shvatimo je da mora da postoji nešto drugačije u predstavljanju i stabilnosti unutarnjeg sveta kod urođeno slepih ljudi“, kaže Polak. „A na neki način, ta stabilnost štiti protiv vrste grešaka i lažnih utisaka koji se javljaju kod šizofrenije i psihotičnih poremećaja“.

Halucinacije, opsene i bizarno ponašanje kod ljudi sa šizofrenijom su dobro poznati. Ali Stiv Silverstin, psihijatar sa Univerziteta u Ročesteru, kaže da on i drugi na simptome gledaju kao na propratne pojave, a ne kao na uzroke bolesti. Zapravo, šizofrenija bi mogla da bude više ukorenjena u kognitivnim manama – poremećajima percepcije, pažnje, pamćenja, govora ili učenja.

Negde oko 2010, Silverstin je pročitao Slepi vid – knjigu naučnika Zaire Kataneo i Tomasa Vekija, koja govori o kognitivnim sposobnostima i iskustvima slepih ljudi. „Zapanjilo me je koliko kompenzacija je mozak izgleda u stanju da napravi, ili koliko veština slepi ljudi razvijaju i koliko je to u potpunoj suprotnosti sa onime što se može videti kod šizofrenije“, kaže on.

Silverstin ne osporava Polakovu i Korletovu teoriju o predviđanju mozga, ali misli da je odgovor možda komplikovaniji: da je predviđanje samo jedna od prednosti koju mozak slepe osobe ima u odnosu na mozak šizofreničara. On misli da slepilo ojačava mozak na razne načiine – i to na iste one načine na koje ga šizofrenija slabi.

Slepilo ojačava mozak na razne načiine – i to na iste one načine na koje ga šizofrenija slabi.

Uzmimo samo jedan primer; postoji nešto što se zove selektivna pažnja kada se radi o slušanju, što je sposobnost da se održi pažnja za jedan izvor zvučnih informacija – recimo, kada ste na zabavi i slušate jednu osobu, ne dozvoljavajući da vas zvuci iz ostatka prostorije ometaju. U laboratorijskim uslovima, istraživači testiraju selektivnu pažnju puštanjem jednog zvuka na levo, a drugog na desno uho, i traže da se obrati pažnja na jedan ili na drugi.

Silverstin kaže da se pokazalo kako ljudi sa šizofrenijom imaju problema sa selektivnom pažnjom, a da su ljudi koji su rođeni slepi bolji u ovom zadatku od onih koji vide. U poređenju sa ljudima koji vide, urođeno slepi ljudi takođe bolje čuju različite tonalitete, međusobno ih razaznaju i znaju odakle zvuk dopire. Kod ljudi sa šizofrenijom je suprotno: obično imaju poteškoća da tačno čuju, a govor obrađuju abnormalno. Kada neko ne može tačno da shvati odakle zvuci dolaze, to bi moglo da dovede do toga i da pomisli da njegov glas dolazi sa nekog drugog mesta, što može da pospeši varljivo razmišljanje.

To je fascinantan spisak činjenica koje samo nastavljaju da se nižu: slepi ljudi su bolji od onih koji vide kada je u pitanju vreme reakcije i na zvuk i na dodir; šizofreničari pokazuju deficit u tim oblastima. Slepi ljudi imaju bolju radnu memoriju, a ljudi sa šizofrenijom mogu da imaju poremećaje pamćenja. Urođeno slepi ljudi su takođe imuni na iluziju gumene ruke, kada osoba ima osećaj da je beživotni predmet deo njenog spostvenog tela (eksperiment se obično izvodi uz pomoć gumene šake). To bi moglo da znači da su slepi ljudi stabilniji kada je u pitanju predstava o sopstvenom telu.

„Rekao bih da postoji otprilike 20 načina na koji su ljudi koji su rođeni slepi u proseku bolji od ljudi opšte populacije“, kaže Silverstin. „A to su iste one oblasti u kojima ljudi sa šizofrenijom obično imaju više kognitivnih problema“ (On je čak sastavio i tabelu, koju je objavio u jednom od svojih radova).

„Ako ste rođeni slepi, vaš mozak u suštini od ranog uzrasta svom delu za vizualno dodeljuje drugačije zadatke“, kaže Silverstin. „A za to se smatra da je razlog zašto su neke od ovih zvučnih i opažajnih veština i svest o telu razvijeniji kod ljudi koji su rođeni slepi nego kod ostalih“. Još jedna posledica slepila je i to da delovi mozga bolje komuniciraju jedni s drugima, na način na koji se to ne dešava kod onih koji vide – neke studije mapiranja mozga su to dokazale. U međuvremenu, kod ljudi sa šizofrenijom, tih veza češće ima manje.

Konkretno objašnjenje zašto urođeno slepilo štiti od šizofrenije je i dalje otvoreno pitanje – bilo da zaštita potiče od predviđanja sveta, od toga da je mozak povezaniji, ili od oslanjanja na druga čula.

Ima mnogo toga što mora da se razbistri. Na primer, postoji više vrsta urođenog slepila. Kortikalno slepilo izaziva problem u delu mozga koji obrađuje vid, dok periferno slepilo izaziva problem sa samim očima – ali je vizualni deo mozga u redu. Iako i dalje nema prijavljenih slučajeva kod ljudi sa urođenim kortikalnim slepilom, možda postoji nekolicina ljudi koji su rođeni sa perifernim slepilom kod kojih se javila šizofrenija (Neki od ovih slučajeva su stari više decenija, ili osoba boluje od drugih ozbiljnih bolesti, pa je teško to utvrditi).

Na neki način, ovo je najzanimljivija opservacija u istraživanju šizofrenije, posle dugo vremena.

Kongenitalno slepilo izgleda ne štiti od drugih mentalnih bolesti, tako da nije ultimativna zaštita. Ima prijavljenih slučajeva kongenitalno slepih ljudi koji imaju poremećaje ishrane i pate od arahnofobije – neko može da ima takve poremećaje, iako nikada nije video svoje telo ili pauka. A ako je osoba rođena gluva slepa, ni to izgleda ne donosi zaštitu – to donosi veći rizik od psihoze.

Postoji bolest koja se zove Ušerov sindrom, koja se javlja kod ljudi koji su rođeni gluvi i koji su izgubili vid u ranom detinjstvu; povezuje se sa šizofrenijom i psihozama. Silverstin kaže da nije jasno zašto gluvoća u toj kombinaciji ukida zaštitu koju slepilo izgleda nudi. „Jedna od mogućnosti je da slepilo samo po sebi predstavlja prebrodivi izazov za snalaženje u okolini i s toga dovodi do kompenzacijskih čulnih, percepcijskih i kognitivnih promena koje donose iznenađujuće visok nivo funkcionalnosti“, piše Silverstin u svom radu iz 2013. „S druge strane, slepilo i gluvoća mogu ozbiljno da ograniče mogućnosti za interakciju sa okolinom, što takođe sprečava razvoj kognitivnih strategija za snalaženje“.

Ali na kraju, ova ekstremna specifičnost je ono što najviše intrigira. To bi moglo da dovede do drugačijeg pristupa razmišljanju o psihozi, kaže Korlet. Razvoj vizualnog sistema bi mogao bolje da se prouči, zajedno sa vizualnim predviđanjima kod ljudi. To bi moglo da otvori neke osnovne puteve istraživanja koja bi mogla da pomognu u sticanju osnovnijeg razumevanja šizofrenije: „Koja je veza između tih stvarno bazičnih vizualnih perceptivnih mehanizama i javljanja simptoma?“, pita se Korlet. „Napravili smo veoma malo napretka u razumevanju, psihoza posebno, ali takođe i generalno u psihijatriji, po pitanju toga kako simptomi nastaju u mozgu. Mislim da je sve što može da nas inspiriše, sve što bi moglo da nam da malo podsticaja, zaista, zaista dobrodošlo“.

U SAD, rad sa šizofreničarima se uglavnom fokusira na kognitivne zadatke, kao što je pamćenje, kaže Korlet, ali možda bi kognitivne vežbe trebalo da uključuju i veći fokus na čulne faktore i percepciju. Možda bi vizualne vežbe, pored kognitivnih, zaista mogle da pomognu, u ranoj fazi. A umesto ispitivanja krvi, možda bi jednog dana trebalo osmisliti očni pregled, da bi se procenilo da li kod nekoga postoji visok rizik od psihoze.

A još jedna stvar o kojoj treba razmisliti, i o kojoj je Siverstin pisao, jeste da bi ljudi kod kojih postoji rizik od šizofrenije trebalo da povećaju oslonac na ostala čula, osim na čulo vida, da bi se videlo da li će bolje funkcionisati.

To nije nov pristup: tražiti gde bolest ne postoji, da bi se saznalo nešto više o njoj. Tokom osamdesetih i devedesetih, bilo je ljudi koji su bili često izloženi HIV-u, ali kod kojih se AIDS nikada nije javio.

Proučavanje tih ljudi dovelo je do većeg razumevanja rizika, i toga kakve zaštitne faktore su možda posedovali. U medicini je dugo bilo misterija to kako su ljudi koji boluju od srpaste anemije nekim čudom zaštićeni od zaraze malarijomIsti onaj gen koji stvara abnormalna crvena krvna zrnca kod srpaste anemije, takođe i štiti od malarije – što nudi uvid u to kako malarija funkcioniše u organizmu.

To bi moglo da bude teško za proučavanje, naročito kod retkih bolesti, kada mora da se sačeka njihov prirodni uzrok. Ali to može da bude jedinstveno mesto za pronalaženje tragova. „Ja se često šalim da bi bilo zanimljivo proučiti ljude kao što su Kit Ričards ili Ozi Ozborn: zašto njih nije razorila zavisnost od opijata na isti način kao neke sa sličnom vrstom zavisnosti“, kaže Korlet. „ Šta je to kod tih ljudi što je dovelo do toga da se bolest kod njih ne manifestuje? je tradicionalno veoma koristan način da se istraži šta znači biti pod rizikom, i šta znači imati patofiziologiju“.

Kada su šizofrenija i slepilo u pitanju, Silverstin kaže da na tome ima još da se radi, i da verovatno nismo ni blizu odgovora. Ali iako je tako, on misli da to ne treba ignorisati.

„U ovom trenutku, ne bih išao toliko daleko da kažem da to obećava“, kaže Silverstin. „Reč koju bih upotrebio je intrigantno. Na neki način, ovo je najzanimljivija opservacija u istraživanju šizofrenije, posle dugo vremena. Zato što izgleda da je to jedina stvar koja štiti od šizofrenije. Mislim da tu ima nečega i da to treba bolje proučiti“.

 VICE 

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime