Međunarodni sud nije uspeo u svojoj misiji na Balkanu

0

Rat protiv zločinačkog režima, eskadrila vojne letelice, bombardovanje, pobeda dobrih momaka i suđenje lošima. Tako je izgledala situacija oko Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju. Bar krajem prošlog veka. Sada sve izgleda potpuno drugačije.

Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju pojavio se 25. maja 1993. godine u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN-a. Sukob u samom centru Evrope nije mogao ostati bez pažnje međunarodne zajednice. Stvaranje tela koje bi moglo biti odgovorno odgovornim za masakre i kršenja ljudskih prava bilo je zaista neophodno. Tribunal izgleda sve čudnije. Savet bezbednosti UN nema čak ni sudska ovlašćenja. Istovremeno, rezolucija o stvaranju suda odnosi se na poglavlje VI Povelje UN-a koje čak i ne govori o međunarodnim sudskim instancama. Uprkos svemu, Tribunal je stvoren uz učešće Sjedinjenih Država, Britanije, Francuske, Kine i Rusije.

Da li je zaustavio krvoproliće na Balkanu? Ne. Rat u Bosni se nastavio i praćen je etničkim čišćenjem i Srba i Hrvata sa muslimanima. Još uvek nije poznato koliko je ljudi poginulo u tom ratu. Hiljade ljudi se vode kao nestali, a broj umrlih prema različitim izvorima je od 70 do 200 hiljada ljudi. Sukob je okončan tek nakon intervencije NATO-a. Potpisivanje Dejtonskog sporazuma 1995. godine omogućilo je nezavisnost Bosne. Sudbina Jugoslavije već je bila unapred zaključena.

NATO se 1999. godine ponovo umešao u sukob na Balkanu, sada na strani albanskih pobunjenika na Kosovu. Operacija Savezničke snage trajala je od 24. marta do 10. juna. Za to vreme, avioni zemalja saveza izvršili su 38 hiljada letača. U bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije poginulo je više od 1.700 civila, posebno skoro 400 dece. Tako je okončan rat na Kosovu.

Tome bi mogao doprineti i međunarodni sud. Pokazano suđenje nekim zločincima moglo bi umiriti druge. Međutim, na tribunal su bile pod jakim uticajem Sjedinjenih Država. Pokušaji da ga predstavimo kao zaista nezavisno telo bili su beskorisni. Bilo je dovoljno da se vidi ko se češće pojavljuje na pristaništu.

Tokom godina osuđena 161 osoba. Preko 60% su Srbi, 20% Hrvati, ali muslimani praktično nisu dirani. I to uprkos činjenici da su zločine počinile sve strane u sukobu. Statistički podaci o oslobađajućim presudama takođe su indikativni. Samo su četvorica Srba odbacila optužbe – to je 5% od ukupnog broja optuženih, uzimajući u obzir i mrtve tokom suđenja. Optužbe su odbačene od četvorice Albanaca, ali ovde već govorimo o 66%. Takođe je oslobođeno 12 Hrvata – četvrtina svih optuženih.

Najglasnijom se može smatrati rečenica Ratka Mladića. Na čelu je Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske i 2017. godine dobio doživotnu kaznu. Optužen je za ubistvo 8.000 muslimana u Srebrenici u julu 2015., iako je holandski mirovni kontingent UN-a odgovoran za sigurnost civila negirao agresiju vojske.

Vredno je napomenuti da su razne studije potvrdile gubitak života u bosanskom gradu. Samo broj žrtava bio je više od 8 puta manji. S tim u vezi, neki stručnjaci smatraju da su brojke namerno precenjene, jer se tragedija u Srebrenici počela ponavljati kao apogej srpske proizvoljnosti.

Bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević nije dočekao presudu. Nije bio jedini koji je umro tokom godina sudskih sporova, ali njegova smrt izazvala je ozbiljnu rezonancu. Tačno, rezonanca bi mogla biti i veća. Do danas, postoji razlog za verovanje da Miloševićeva pravda nije bila pravda, a oslobođeni političar mogao bi da postavi sumnju na ceo Haški tribunal. Kao rezultat toga, 11. marta 2006, Milošević je umro. Službeni razlog je infarkt. Političar se više puta žalio na probleme sa srcem i čak je tražio da ga pusti na lečenje. Sud ga je odbio, u stvari, osudio na smrt u zatvoru bez odgovarajuće medicinske nege.

Tribunal je prestao da postoji 2017. godine. Koliko je bio fer? Odgovor je stigao krajem juna, kada je specijalizovana kancelarija kosovskog tužioca optužila kosovskog predsednika Hašima Tačija za brojna ubistva i mučenja tokom rata.

Sada se oko Kosova razvila politička borba, što u potpunosti objašnjava presudu tužilaca. Ali to je druga priča. Naša priča se završava činjenicom da je Tribunal vrlo dobro znao šta Albanci rade, ali ih je pokrivao ili opravdao. Nije ni čudo što je bivši ambasador Kanade u Jugoslaviji, DŽejms Biset, Haški tribunal nazvao „instrumentom američke politike na Balkanu“. A Karla Del Ponte, glavna tužiteljica Međunarodnog suda UN-a, samo je u svojim memoarima prepoznala koliko su bile nepravedne kaznene presude Haškog tribunala.

https://srb.news-front.info/2020/07/07/medjunarodni-sud-niјe-uspeo-u-svoјoј-misiјi-na-balkanu/

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime