Neće oni meni više da zagorčavaju život… SKOČIO JE SA MOSTA NA BETON

0

Bio je 26. mart 1984. godine. Branko Ćopić izlazi iz svog stana, tu negde oko “Beograđanke”, najviše beogradske palate, i odlazi do hotela “Moskva”. U restoranu na spratu naručuje kafu i dugo gleda na Savu. Časti konobare, valjda prvi put, i to pozamašnom svotom…

– Koji je povod? – pitaju konobari.

– Imam, verujte, veliki razlog – odgovara Branko.

Silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i strmoglavljuje se na beton. Sutradan štur izveštaj u novinama. Nervno rastrojstvo… Nigde pitanja zašto…

Zašto je Branko Ćopić bio prvi književnik koga je posle rata javno napao sin naroda i narodnosti, najautoritativniji čovek zemlje, Josip Broz Tito, proglašavajući za laž njegovu naivnu istinu? Nigde pitanja zašto je Ćopić bio jedini pisac s posebnim dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda kao i u Udbi, koji je zatvoren tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pišu Večernje novosti.

Ovo samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša.

Sudanije Branka Ćopića, kako je Ratko Peković nazvao knjigu o njemu, počelo je odmah na početku. Jugoslavija se oporavljala od krvavog rata i prvih posledica razorne rezolucije Informbiroa i raskinutog zagrljaja s Moskvom. Zemlja se lagano oporavljala, ali su sa oporavkom lagano rasle i mnogobrojne privilegije onih koji su zaseli da vladaju u ime naroda.

Te daleke 1950. godine bilo je sparno leto, kako inače i danas zna da bude u Beogradu. Duško Kostić, glavni i odgovorni urednik “Književnih novina”, zaključio je avgustovski broj i krenuo ka rodnom Ivangradu, ne pomišljajući o tome da će najnoviji satirični zapis Branka Ćopića “Jeretička priča” uzdrmati sam vrh nove države. Na autobuskoj stanici dočekali su ga drugovi iz Komiteta i saopštili mu da se prvim autobusom vrati za Beograd i da sutra uveče u sedam sati bude u redakciji. I ništa više. Uspeo je nekako da stigne na vreme.

Kad tamo, Ćopić. Sproveli ga do redakcije. Ni on ne zna ko ih je i zbog čega okupio.

Oko devet, ušla su dva druga u kožnim mantilima i strpala ih u crveni “bjuik” sa zamračenim staklima. Kakve li simbolike, njihova, komunistička, crvena boja i automobil simbol kapitalizma! Goli otok, prošlo im je kroz glavu. Neko ih je ocinkario ako su negde nesmotreno neku lepu o Staljinu rekli.

AlI, umesto u Udbi, našli su se pred Đilasom.

– A ti onako, Ćopiću! Tvoja satira i “Jeretička priča”! Hrana za malograđane, povlađuješ sitnoj buržoaziji i čaršiji… A i tvoja literatura, sve sami seljaci, Jovandeke i ostala seljačka bratija, a gde ti je Partija, nje kod tebe nema… – Đido kritikuje, upozorava, čini to meko, nenapadno, ne strogo i narogušeno, kao više drugarski.

– Saznao si da Partija priprema akciju protiv privilegija, pa si, da ispadneš hrabar, prvi opalio. Kao onaj borac u ratu koji, ne čekajući komandu, ispaljuje prvi i tako otkriva položaj… – i sve u tom tonu.

Bolela ga je izdaja pisaca

Branko se pogurio, klima glavom i onako skrušeno cedi kroz usta:

– Joj, što pametno govoriš druže Đido. Kako si sve to dobro uočio. A ova moja glupa bosanska glava ne umije da sve to razluči… Kako ti to dobro vidiš… – povija se i dovija Branko.

– Sad smatraj da je sa ovim sve svršeno – reče Đilas Ćopiću.

zašli su ošamućeni. U hodniku Duško prošapta:

– Jeftino smo prošli!

Mnogo godina docnije, u Herceg Novom, posle svih Đilasovih stradanija i zatvora, negde posle Brionskog plenuma, srešće se prvi put od te avgustovske epizode, bivši ideolog partije i bivši glavni urednik “Književnih novina”.

– Niko me u životu nije zajebavao kao Branko one noći kod mene u kabinetu povodom “Jeretičke priče” – biće prve reči koje je Đido izgovorio Kostiću dok su pružali ruku jedan drugom.

Ipak se na tome nije sve završilo, kako je Đilas obećao.

kurir

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime