NESVAKIDAŠNJA PRIČA JEDNE BARANKE! Maja je sa 13 godina otišla u MANASTIR, a evo zašto ga je NAPUSTILA!

0

– Deca sa kojom provedete vreme, utkate sebe, ne zaboravaljaju vas. Stalno dobijam pozive, nikada moj rođendan ne zaborave

Životna priča nesvakidašnja za savremeno doba. Baranka Maja Tomović sa 35 godina, ima iskustvo dva života – duhovnog i svetovnog. Trebalo joj je vremena da objedini dva sveta, da bi bila sigurna u sebe.

Posle decenije koju ju provela u manastiru, od svoje 13. do 23. godine, bavi se nesvakidašnjim zanimanjima – dadilja, pojac, predavač veronauke. Pored posla, hobi su joj knjige koje čita na tri strana jezika – ruskom, engleskom i italijanskom, a broj pročitanih dela broji se hiljadama. Sve ovo dobija još veću dimenziju ako se sagleda činjenica da je praktično prekinula školovanje u 7. razredu, ali uporna i ambiciozna mlada žena sve je nadoknadila. Dostigla je više od prosečnog. Danas radi kao dadilja, voli decu i posvećena im je, a sa ponosom kaže da je decu koju čuva naučila strani jezik.

KAKO se Maja kao 13-godišnja devojčica našla u manastiru, gde je provela deo detinjstva i adolescencije? Deca maštaju, imaju razmišljanja, želje za budućnost, ali sa 13 godina ipak nemaju spoznaju jasnoće života.

– Priča koja prethodi odlasku u manastir je duga i praktično je od mog rođenja. S godinama se gradio taj moj unutrašnji podsticaj ka manastirskom životu. Kao deca, sa roditeljima smo odlazili u manastir Reževići i taj susret je bivao sve češći. Moj odlazak u manastir dogodio se godinu dana pošto je tetka, lekar, pošla u manastir Ravanicu. Ta moja želja postala je realna, i mada sam tada bila dete želja je dugo tinjala, ali nije mi se činilo da je rano. Roditelji su uticali. Odlazim u isti manastir u kome se moja tetka zamonašila – priča svoju životnu priču Maja Tomović.

Uz manastir Ravanica postoji ustanova za decu ometenu u razvoju. Moja tetka, lekar, je bila načelnica. Mi smo odlazili i pomagali. Moj susret sa negovanjem, pomoći, obrazovanjem, već tada je ukazao na neke svetove i prirodno je došla ta potreba da radim sa decom.

– Deca sa kojom provedete vreme, utkate sebe, ne zaboravaljaju vas. Stalno dobijam pozive, nikada moj rođendan ne zaborave. Postali su dragi prijatelji. Rad sa decom nikada ne može biti samo posao. To je posebna posvećenost. Uživam u poslu dadilje, i uz čuvanje dece, što je primarni deo, svako dete sam naučila da govori strani jezik. Imamo obostranu radost učenja…

Deset godina Maja je provela u manastiru Ravanica, živela potpuno drugačijim životom od svojih vršnjaka, nije doživela prve dečje simpatije, ali ima druga sećanja…

– Prvo osnovno obrazovanje pamtim po međusobnoj ljubavi, po izuzetnom poštovanju, disciplini koja nije bila osnovana na autoritetu već na ljubavi. Hijerarhija, naravno, postoji i bilo je mnogo različitih generacija u to vreme, u manastiru Ravanica. Mati Zinovija je isto sa 12 godina došla u manastir, a kad sam je stigla imala je 72 godine. Većina sestrinstva starijih godina je praktično ceo život provela u manastiru. Možda sam ja bila poslednja generacija devojaka koje su dolazile maloletne u manastir.

Prihvatile su me kao dete, ali i kao buduću monahinju – priseća se Maja.

KOLIKO joj je, kao iskušenici u manastiru u periodu od jedne decenije, nedostajao porodični dom – roditelji, dve sestre, petorica braće.

– Mene su roditelji doživljavali kao sveću, koja gori za dobrobit i zdravlje naše porodice. Uvek su to doživljavali kao da su svoje prvo dete dali Bogu. Ta misao mi je mnogo značila u životu. Ja sam u manastiru dobila drugu porodicu, koja nije bila utopijska, bila je stvarna. Žal za porodicom nisam osećala, a moj život u manastiru je imao smisao i davao je drugu, uzvišeniju notu. U 10 godina više sam razmišljala, to što nismo odrastali zajedno učiniće da smo manje poznati jedni drugima, a i jeste bio jedan od izazova sa kojim sam kasnije morala da se suočim – iskrena je ova Baranka.

“Jedno od osnovnih manastirskih postulata je poslušanje. Ako sam u nečemu bila dobra – to je poslušanje.”

– Osvestite se da ste dobili dar slobode. Odreknete se svoje slobode a zauzvrat dobijete drugu, duhovnu slobodu. To je prirodna razmena. Moje tegobe su dobijale smisao, moje učenje nije bilo lineralno, bilo je uzvišeno. Doživela sam veći atak na slobodu zapravo kasnije, kada sam je praktično imala, nego onda kada sam je dala drugima. Poslušanje je dati vlast nad svojom slobodom, slobodno u ljubavi, u poslušanju – kaže Maja.

Spremala se, kaže, za celoživotni manastirski staž. Međutim, sa 23 godine izlazi iz manastira, iako je uobičajeno da devojke tih godina tek ulaze u manastire…

– Stvari su počele da se menjaju kada je preminula monahinja Zinovija, a na njeno mesto je došla mlada obrazovana monahinja – teolog po obrazovanju. Ona je videla u meni potencijal koji tada nisam mogla da prepoznam. Ogromna manastirska biblioteka od 7.000 naslova bila je moje omiljeno mesto. Za deset godina pročitala sam više od polovine tih knjiga. Dopadao mi se život kada čovek nije zaokupiran nepotrebnim stvarima, ostaje mu svet duševnih sila, koji sam ja usmerila na učenje. Mislila sam da takav život ne mogu imati nigde. Kao dete dala sam slobodu i bila oslobođena u duševnom spokoju, a kada “dobijete” slobodu, shvatite koliko ste sputani onim što vam nameće svakodnevica, borba da opstanete – objašnjava Maja svoje poglede na život u manstiru.

DOGODILO se da, opet, upliva u vode života izvan manastira, ali ljubav prema crkvi – ne prestaje.

– Predavala sam veronauku u Ulcinju, pri crkvi. Želela sam da napredujem. Znanje koje dolazi iz duhovnog sveta, asketske literature, meni mnogo ne pomaže i shvatila sam da moram da se fokusiram na ono što je život, čime ću biti socijalno prihvatljiva.

Fokusirala sam se na učenje stranih jezika. U 23. godini vratila sam se svetovnom životu, obrazovanju i završila osnovnu, srednju, pa sam upisala Fakultet, italijanski jezik i književnost – kaže Maja.

Na pitanje kakav je je bio susret sa svetovnim životom, poredi to sa odlaskom Adama iz raja.

– Spoznaja da sam samo čovek. Da nema, i ne može opstati ona čistota uma, ne može biti one stvarne slobode, to je bio susret sa realnošću. Kada živite okruženi ljudima koji imaju uzvišeni cilj, susret sa drugom vrstom ljudi koje pokreću drugi ciljevi, materijalni, telesni, je bio bolniji. Taj susret je bio suroviji – kaže sagovornica “Novosti”.

Što se tiče društveno-komunikacijskih veština, potreban joj je bio veliki rad.

– Krenulo je moje interesovanje za socijalne teme, religijsko-filozofske teme, za unutrašnje usavršavanje. Lako se dolazi do informacija preko interneta. Mislim da je u čoveku toliki potencijal, da prosečan čovek sa željom da uči – može sve da nauči.

Slobodna volja da izaberemo, da budemo najbolja verzija sebe. I to je potrebno naučiti. Izgrađivanje sebe na najbolje načine – zaključila je Maja Tomović.

Espreso, Novosti

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime