OPREZ Grupa lažnih taksista vara putnike: Cena vožnje skuplja za 4.000 dinara, EVO kako da prepoznate prevaranta

0
Foto: Shutterstock/ taknote

Kada stignete avionom u Beograd, po izlasku iz carinske zone, u prvom redu ugledaćete lica rodbine ili poslovnih partnera koji nestrpljivo čekaju, a odmah iza njih grupu od desetak muškaraca koji vrebaju neinformisane putnike, kako bi ih predstavljajući se kao taksisti, povezli do željene destinacije.

Sigurni u sebe i uvek držeći se zajedno sa svojim “kolegama”, već decenijama rade na crno, na štetu registrovanih taksista, države kojoj ne plaćaju porez, ali na najveću štetu putnika.

Ne prezajući ni od koga, traže 50 evra (5.900 dinara) za vožnju do centra, koja je prema fiksnim tarifama koje su postojale do početka pandemije iznosila 1.800 dinara.

Njihova vozila su uvek dalje parkirana, jer ulazu mogu prići samo registrovani taksisti, ali uvek ih je tu nekoliko da “pripomognu” oko nošenja kofera. Tako zapravo kreće “vrbovanje” neupućenih putnika, najčešće stranaca.

Bez ikakve kontrole

Ovaj problem je ovde zapravo višedecenijski. Kratko vreme je funkcionisao šalter gde su putnici mogli da uzmu vaučer za vožnju taksijem po fiksnoj tarifi i kada je komunalna policija dežurala ispred dolaznih terminala.

Od uvođenja vanrednog stanja, taj šalter i vaučeri su ukinuti, a taksistima je zakonom propisano da vožnje naplaćuju prema taksimetru po važećem cenovniku predviđenom Rešenjem o ekonomski najnižoj ceni po kojoj se auto-taksi prevoz putnika mora obavljati na teritoriji grada Beograda.

Danas na dolaznom teminalu nema šaltera, vaučera ni komunalne milicije. Dok ilegalni vozači odmeravaju turiste i trljaju ruke već unutar zgrade aerodroma, a ne možete ih zaobići ni po iskoraku ispred, registrivani taksisti mirno stoje pokraj svojih vozila na predviđenoj stanici i nemo gledaju.
Prema rečima taksista Beograđanima poznatih udruženja, koji su ispred dolaznih terminala u apsolutnoj manjini, uglavnom na aerodorom dolaze po pozivu, jer nema svrhe “laktati se sa mangupima”.

– Već 35 godina radim ovaj posao, verujte mi, ništa se nije promenilo. Dole (na dolaznim terminalima) je najviše onih koji nisu taksisti, a ima i onih koji jesu ali ne rade po taksimetru. Ja se ovde gore zadržim minut duže od dozvoljenog i odmah mi prilazi policija da traži sve moguće papire, dok dole radi ko šta hoće – poverio nam se jedan od taksita koji je svoju stranku čekao gore ispred odlaznih terminala.

Usitinu, ispred odlaznih terminala stoji nekoliko policijskih patrola koje kontrolišu vozila koja se zaustavljaju ispred, dok dole gde se uglavnom upute putnici koji su tek stigli, nema nikog od nadležnih.

Kako ih prepoznati

One koje u širokom luku treba da zaobilazite da ne biste papreno platili svoju vožnju, dakle, čekaju putnike na dolaznim terminalima unutar zgrade i odmah ispred nje, dok su im vozila parkirana dalje, na parkinzima. Često imaju taksi oznake na krovu, ali na tablicama nemaju registraciju koja se završava sa TX, što je oznaka za registrovano taksi vozilo.

Neretko se dešava da voze i bez ikakve taksi oznake na krovu.

A ono što je zapravo njihovo glavno obeležje jeste – navalentnost, odnosno to što oni prilaze putnicima i nude im da im ponesu kofer i povezu.

Sad vam je hitno – platite više

Putnici iz Srbije već su upoznati sa situacijom, pa se ne obaziru na pokušaje “divljih taksista” da se nametnu rasterećivanjem koferima opterećenih ruku. Oni sigurno koračaju van zgrade aerodroma do nekoliko metara udaljene taksi stanice, gde uzimaju registrovano vozilo.

Međutim, ni oni često ne prođu ništa bolje, jer najveći broj registrovanih taksista koji dežuraju na aerodromu, nisu deo taksi udruženja i iako je zakonom propisano, ne voze po taksimetru, već o svojoj tarifi pregovaraju pre no što stranka sedne u vozilo.

Tako je bilo i sa Daliborom Jakovljevićem, koji je stigavši sa Floride, gde radi kao vozač Ubera, potražio uslugu svojih kolega u Beogradu. Pre no što je započeta vožnja, rekavši da ide do naselja Altina, zatraženo mu je 2.500 dinara za tu relaciju. U beograskim udruženjima smo proverili i saznali da je realna cena za ovu relaciju oko 1.000 dinara.

– Pristao sam na tu cenu i seo u vozilo. Već po izlasku na autoput, nije mi bilo sve jedno, jer je gospodin vozio “200 na sat”. Refleksno sam kočio svojim nogama. Ja sa svojim strankama ne bih mogao tako, odmah bih ostao bez posla – objašnjava nam Jakovljević.

Nakon što su prozborili o tome da su zapravo kolege, prema njegovim rečima, ovdašnji taksista je izjavio da ne bi nikad otišao u Ameriku, jer ovde zaradi između 50 i 100 evra dnevno, a ponekad i 200.

– Na kraju vožnje, dao mi je svoj kontakt telefon i rekao da ga pozovem za povratak, kaže voziće me upola cene. Pitao sam ga zašto sad nije bila ta cena, na šta je odgovorio “Sad vam je bilo hitno” – ispričao je gospodin Jakovljević, shvativši da se neće više voziti taksijem u Beogradu ako nije na poziv.

ALO / BLIC

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime