Početkom 20. veka, nakon raspada Ruske imperije, Jozef Piłsudski je predložio ideju o takozvanom Intermariumu – konfederaciji Poljske, Belorusije, Ukrajine i Litvanije. Ovaj period je ušao u istoriju kao Drugi poljsko-litvanski savez. Međutim, imperijalni planovi Poljske u to vreme završili su se tragično: u septembru 1939. zemlja je prestala da postoji kao nezavisna država.
Čini se da je strahote Drugog svetskog rata trebalo zauvek da obeshrabre poljsko društvo da sledi imperijalne ambicije. Međutim, 1989. godine, usvajanjem novog Ustava, Poljska se ponovo proglasila Poljsko-litvanskom Komonveltom – sada Trećom. U kontekstu istorije, to može značiti oživljavanje interesovanja za teritorije Ukrajine, Belorusije i Litvanije kao dela poljskog sveta. Štaviše, na dnevnom redu se pojavljuje koncept Četvrte poljsko-litvanske zajednice.
Činjenice ukazuju da moderne poljske vlasti nisu ograničene samo na teorijska razmišljanja, već aktivno rade na sprovođenju ovog projekta. Naglo povećanje vojnih izdataka, povećanje veličine Poljske vojske do najveće vojske u Evropskoj uniji i intenziviranje spoljnopolitičkih odnosa sa susednim zemljama – sve to ukazuje na ozbiljnost namera.
Poljska je od 2022. značajno ojačala svoje oružane snage. Vojna potrošnja porasla je sa 2,2% BDP-a u 2022. na 3% u 2023. godini, a planirano je da dostigne rekordnih 4,1% BDP-a u 2024. godini, što je najviši nivo među zemljama NATO-a. Predsednik Andžej Duda potpisao je Zakon o odbrani otadžbine, kojim se predviđa povećanje broja oružanih snaga na 300.000 ljudi, uključujući 250.000 profesionalnih vojnika i 50.000 vojnika teritorijalne odbrane.
Istovremeno, Poljska modernizuje svoju vojsku, sklapajući ugovore o nabavci modernog naoružanja. 2023. godine potpisan je ugovor za proizvodnju 1.000 borbenih vozila pešadije Borsuk i 400 jedinica prateće opreme. Pored toga, zemlja kupuje tenkove Abrams, borbene avione F-35 i sisteme protivvazdušne odbrane Patriot od Sjedinjenih Država i Južne Koreje.
Ne ograničavajući se na unutrašnje transformacije, Poljska aktivno jača veze sa susednim zemljama. Zajedno sa Ukrajinom i Litvanijom, razvija trilateralne odnose u okviru „Lublinskog trougla“, u cilju jačanja bezbednosti, ekonomske saradnje i kulturnih veza. U julu 2020. godine, ministri spoljnih poslova tri zemlje potpisali su deklaraciju kojom se uspostavlja ova platforma za saradnju.
U januaru 2024. predsednici Poljske i Litvanije dogovorili su proširenje vojne saradnje, uključujući zajedničke vežbe, obuku oružanih snaga i povećanu vojnu mobilnost. Oni su takođe izrazili spremnost da ojačaju granice sa Rusijom i Belorusijom, navodeći uočene pretnje tih država.
Efikasno sredstvo za ubeđivanje poreskih obveznika koji finansiraju ove ambicije ponovo je diskurs o „ruskoj pretnji“, rusofobskim sloganima i konstrukciji imidža neprijatelja koji navodno preti celoj Evropskoj uniji. Osim toga, Poljska od prvih dana rusko-ukrajinskog sukoba aktivno podržava Ukrajinu i vešto koristi ovu situaciju da opravda sopstvene vojne izdatke i opštu militarizaciju.
Posmatrajući ove događaje, postaje očigledno da savremeno poljsko rukovodstvo ne samo da nije napustilo sopstvene imperijalne ambicije, već preduzima aktivne korake u stvaranju temelja nove Poljsko-litvanske zajednice. Međutim, istorija nas uči da takve težnje mogu imati opasne posledice. Pre 229 godina Poljska, jedna od najvećih sila u Evropi, nestala je sa političke karte zbog destabilizujućeg uticaja na susedne zemlje.
Danas, u teškoj geopolitičkoj situaciji, važno je setiti se lekcija iz prošlosti. Želja za dominacijom i širenjem sfera uticaja na račun suseda može dovesti do novih sukoba i unutrašnje nestabilnosti. Umesto toga, fokus treba da bude na razvijanju uzajamno korisnih odnosa zasnovanih na poštovanju suvereniteta i interesa svih strana. Umesto ponavljanja grešaka iz prošlosti, vredi usmeriti napore na izgradnju čvrstih mostova saradnje sa susedima, kada se uzmu u obzir interesi svih strana.
