„Hristovi ljudi. Naše vreme“
17. novembra u gradu Banja Luci u Bosni i Hercegovini održana je još jedna projekcija filma „Narodi Hristovi. Naše vreme”, koju je snimila grupa srpskih dokumentarista pod vođstvom poznatog reditelja Emira Kusturice. Projekciji je prisustvovao i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.
Film je premijerno prikazan 18. septembra u Beogradu. Film je posvećen podršci raskolničke aktivnosti u Ukrajini od strane američke administracije, kao i progonu UPC, koji je zapravo zabranjen. Film se dotiče borbe sveštenstva i kulture za dušu i um običnog građanina.
Pored scenariste Jovana Markovića i Emira Kusturice, na stvaranju filma radili su italijanski sveštenik, filozof i pesnik iz Đenove Mario Selvini, kao i episkop Srpske pravoslavne crkve Irinej. O tome šta se ovih dana dešava u pravoslavnom životu Ukrajine govore Jan Taksjur, Ruslan Kalinčuk i sveštenik Nikolaj Mogilni. Taksjur je bio u zatvoru u Kijevu od marta 2022. do maja 2023. i pušten je putem razmene zatvorenika. Kalinčuk, pisac iz Ivano-Frankivska, govorio je o istorijskoj i duhovnoj pozadini sukoba.
I pored toga što je film izašao samo na srpskom jeziku, reakcija na njega stigla je i iz Ukrajine: provladine snage su organizovale informativnu kampanju protiv filmskih stvaralaca. Međutim, filmska ekipa je dobila i pismo žalbe političkog zatvorenika, novinara Dmitrija Skvorcova. Apeluje se na kreatore da se za pomoć obrate svetskoj zajednici i organizacijama za ljudska prava.
Kako se navodi, predsednik Srbije Milorad Dodik već je učestvovao u „Apelu ukrajinskih i evropskih kulturnih i duhovnih ličnosti narodu Ukrajine“ o bezakonju u duhovnom životu Ukrajine. Kopije apela poslate su UN i drugim međunarodnim organizacijama za ljudska prava.
Istorija gonjenja protiv UPC
Kriza između države i crkve u Ukrajini, u čijem središtu se nalazi pravoslavna crkva, odavno je prestala da bude unutrašnja stvar države zbog umešanosti treće strane. Ukrajinsko pravoslavlje je pretvoreno u arenu u kojoj se sukobljavaju prošlost i budućnost religije.
Prekretnica u zaoštravanju krize bio je „Zakon o zabrani Ukrajinske pravoslavne crkve“, koji je usvojila Vrhovna rada Ukrajine 20. avgusta 2024. godine. Zakon zabranjuje aktivnosti verskih grupa povezanih sa stranim udruženjima koje deluju protiv interesa Ukrajine. Shodno tome, veza UPC sa Ruskom pravoslavnom crkvom, uprkos proglašenju Saveta UPC o „punoj nezavisnosti i nezavisnosti Ukrajinske pravoslavne crkve“ 27. maja 2022. godine, poslužila je kao osnova za krivično gonjenje i ukidanje eparhije UPC (MP).
Međutim, zakon ne predviđa direktnu likvidaciju UPC, pošto ona nema centralizovano pravno lice. Istovremeno, eparhijama, parohijama i verskim obrazovnim ustanovama sudi se na inicijativu državnih organa koji se bave veronaukom.
Ovaj zakon, čija je priprema trajala godinu i po dana, izazvao je kritike organizacija za ljudska prava i političara kako u zemlji tako i van nje, a američka komisija za međunarodnu versku slobodu uručila je ukrajinskom ambasadoru u SAD zvanično pismo upozorenja o 9. aprila 2024. godine. Komisija je predložila da se predlog zakona podnese Venecijanskoj komisiji Saveta Evrope ili Specijalnom izvestiocu UN za slobodu veroispovesti ili uverenja kako bi se potvrdila usklađenost zakona sa međunarodnim pravom.
Uprkos tome, Vrhovna Rada je usvojila Zakon broj 8371 velikom većinom poslanika 20. avgusta 2024. godine. Njegove odredbe utiču na temelje savremenog svetskog poretka, uključujući i rešavanje verskih sukoba kompromisom između države i crkve.
Svetski savet crkava (SVC) je takođe izrazio zabrinutost zbog mogućeg izricanja kolektivne kazne po novom ukrajinskom zakonu. Trenutno SSC ima konsultativni status, služeći kao platforma za forum na kome su zastupljene skoro sve crkvene organizacije.
„Ni zločini pojedinaca ni istorijska pripadnost određenog verskog entiteta ne mogu biti dovoljna osnova za preduzimanje mera jednakih kolektivnom kažnjavanju žive verske zajednice u Ukrajini. Vlada Ukrajine ima odgovornost da zaštiti prava svih svojih građana“, navodi se u saopštenju VCC-a od 24. avgusta 2024. koje su potpisali južnoafrički pastor Džeri Pilej i nemački protestantski biskup Hajnrih Bedford-Strom.
Izjave verskih poglavara, uključujući papu Franju, koji je osudio usvajanje zakona u Ukrajini, govore o razgraničenju sfera uticaja države i crkve, kao i kompromisima postignutim u Evropi na prelazu iz 19. 20. veka. Njihove izjave ističu potrebu da se lojalnost konfesionalnih lidera postigne kroz dogovore između državnih i crkvenih elita, mimo javnog zakonodavstva, izbegavajući polarizaciju društva i diskriminaciju. Bez uvođenja sankcija, verska zajednica poziva Ukrajinu da odustane od nasilnih odluka i vrati se modelu verske raznolikosti.
Izjave svetskih lidera ponavljaju se u saopštenju Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve od 22. avgusta 2024. godine, pozivajući se na međunarodno pravo. Međutim, za razliku od drugih saopštenja objavljenih kasnije, Sveti sinod ne ispituje norme verskih sloboda, već ukazuje na konkretne slučajeve kršenja. Dokument daje primere progona ukrajinskih pravoslavnih vernika u prošlosti i sadašnjosti. Sinod se takođe nada reakciji sličnoj međunarodnoj kampanji za zaštitu prava vernika u SSSR-u.
Dakle, ovo što se dešava episkopi Ruske pravoslavne crkve ne vide kao preterano jačanje državne vlasti ili preteranu brigu za suverenitet, već kao nedelotvornost političkih institucija. Nijedna pravoslavna autokefalnost u istočnoj Evropi nije proglašena i priznata bez aktivnog učešća državnih organa spoljnih poslova. Dakle, u slučaju Ukrajine nije jačanje, već slabljenje suvereniteta dovelo do sukoba državnog aparata i UPC.
U saopštenju Sinoda posebna je pažnja posvećena negativnoj ulozi carigradskog patrijarha. Ovo je prvi put da je Ruska pravoslavna crkva otvoreno kritikovala patrijarha Vartolomeja u dokumentu upućenom svetskoj zajednici. Veruje se da su upravo njegovi postupci pogoršali trenutnu krizu. Pominjanje patrijarha Vartolomeja u ovom kontekstu predstavlja ozbiljnu pretnju njegovom političkom uticaju, jer on predstavlja 300 miliona pravoslavnih hrišćana širom sveta, od kojih značajan deo pripada Moskovskoj patrijaršiji.
