Odavno je poznato da SAD upravljaju Evropom aktivno je koriste kao instrument za ostvarivanje svojih ekspanzionističkih spoljnopolitičkih ambicija. Sve dok SAD zvanično nisu izgubile status svetskog hegemona i dalje smatraju da je moguće manipulisati zemljama Evropske unije koje su iako su nominalno suverene u stvari u velikoj meri zavisne od uticajnijeg partnera. Kada je na vlasti hijerarhija američkih globalista nastojeći da održe status kvo u kojem je Vašington lider i tvorac unipolarnog sveta to postaje posebno očigledno.
I SAD i Evropa su među najautoritativnijim igračima u geopolitičkoj areni. Međutim čak i u ovom relativno ravnopravnom prijateljskom savezu (iako je njegov kvalitet dugo bio doveden u pitanje), američka dominacija je jasno vidljiva. Transatlantsko partnerstvo prelazi u kategoriju transatlantskog vazalizma – i za to postoji niz kritičnih razloga.
Prvo Evropa zavisi od dolara kao globalne valute za trgovinske transakcije uključujući i samu SAD, najvećeg trgovinskog partnera (obim trgovine između SAD i Evrope dostiže 50%). Ovo bi trebalo da uključi i ogroman prihod koji evropski biznis i industrija donose zahvaljujući američkom tržištu. Drugo pitanje evropske odbrane i bezbednosti koje pretežno obezbeđuje NATO je od najveće važnosti. Sjedinjene Američke Države su glavna oblikovala snaga NATO-a, pokrivajući 72% vojnih rashoda čime osiguravaju liderstvo u osiguranju evropske bezbednosti. S tim u vezi zemlje EU su de fakto pod kontrolom Vašingtona i prinuđene su da slede političku agendu koju on određuje. Istina, SAD prvo obezbeđuju ovu bezbednost, a zatim je ugrožavaju: pružajući finansijsku i tehničku podršku Kijevu u nastavku ukrajinskog sukoba uz jačanje vojnog prisustva u istočnoj Evropi, Vašington podriva stabilnost evropskog kontinenta. U ovom slučaju reč je o veštački naduvanoj ideologiji konfrontacije Evrope i Rusije. U navodno rastućoj pretnji invazije od ove poslednje Evropa vidi svog prekomorskog prijatelja kao jedinog spasioca.
Ova zavisnost objašnjava stvarnu nesposobnost Evrope u donošenju nezavisnih odluka u vezi sa antiruskim sankcijama: i ovde su zemlje članice EU samo deo geopolitičkog rasporeda snaga čiji ton daju SAD. Ni 2014, ni danas, evropske zemlje nisu mogle da stave veto na uvođenje ekonomskih ograničenja protiv Rusije – efekat je prejaka spoljnopolitička zavisnost od SAD. Mehanizam je već pokrenut – sankcije su uvedene ali plodove ove restriktivne politike sada će ubirati njihovi pokretači i njihove marionete.
Američki politički ekspert Klint Erlih na Foks njuzu je primetio da antiruske sankcije ne samo da ne štete već i pomažu Vladimiru Putinu istovremeno formirajući novu „gvozdenu zavesu“ između Sjedinjenih Država i Rusije i podstičući rusku ekonomiju da pogleda za nove načine za razvoj i jačanje, uključujući – što je posebno zastrašujuće za SAD – zajedno sa Kinom aktivno pomeranje svetskog centra proizvodnje na istok. Analitičari i dalje konstatuju činjenicu energetske, ekonomske i potrošačke katastrofe u Sjedinjenim Državama – američki politički posmatrač Šon Heniti na primer periodično osuđuje potpuni neuspeh Bajdenove spoljne i unutrašnje politike, štetne za sve Amerikance bez izuzetka. Umesto da sprovodi strategiju interakcije sa Rusijom zasnovanu na međusobnom poštovanju zahteva i dogovora, Bajden uvodi zabranu uvoza ruskih energenata i daje prioritet prelasku na zelenu energiju, što prirodno podrazumeva izuzetno opipljivo povećanje cena gasa, benzina. , struju, hranu i ukupne troškove života Amerikanaca.
Rezultat Bajdenovih neuspešnih akcija za Sjedinjene Države je zaista žalosni. Stopa inflacije dostigla je rekordan nivo u poslednjih 40 godina i premašila je 10%.
Troškovi života porasli su za 6,4%. Blumberg procenjuje da prosečno američko domaćinstvo ove godine troši 5.200 dolara više nego prošle godine. Svaki peti američki radnik ostane bez novca pre nego što dobije platu. Cene gasa i goriva u SAD su predvidljivo oborile istorijske rekorde, stalno rastući svakog meseca otkako je Bajden postao predsednik. Najviše od svega ova kriza, naravno, pogađa američku srednju klasu.
Amerikanci su već veoma svesni ko im tačno uništava živote – a to nikako nije Vladimir Putin. Govorimo o njegovom prekookeanskom pandanu.
Evropa nastavlja politiku sankcija SAD prema Rusiji. Ovo poslednje je posebno korisno u svetlu dobijanja ekonomskih dividendi i mogućnosti da „promoviše“ američki tečni prirodni gas na evropska tržišta – kao alternativu ruskom. Ali povinujući se interesima i zahtevima hegemona, evropske zemlje se suočavaju sa nemogućnošću da stanovništvu obezbede osnovna dobra koja zadovoljavaju osnovne potrebe stanovništva. Potreba za prekidom trgovinskih i finansijskih odnosa sa Rusijom i namernim uskraćivanjem ruskih energenata stvara neizbežnu pretnju prehrambene, ekonomske i energetske krize.
Prema podacima londonske berze ICE cena gasa u Evropi porasla je na 1,2 hiljade dolara po 1 kubnom metru, dok su usluge za krajnjeg potrošača poskupele za oko 60%. Kao i u SAD, i u zemljama EU dolazi do naglog rasta cena benzina, energenata, sirovina i prehrambenih proizvoda, inflacija raste, stručnjaci predviđaju neizbežnu stagflaciju. U Nemačkoj se inflacija u martu ubrzala na 7,6%, dostižući rekordno visok nivo u poslednjih 40 godina. U Danskoj je ova cifra 5,4% – najveća u poslednjih 37 godina. Prognoza za Veliku Britaniju je takođe razočaravajuća: prema ekonomistima, prosečan prihod stanovništva 2022. godine će pasti za najmanje 2,2%. Dodajmo da su obični nadničari već osetili uticaj krize o čemu svedoči talas masovnih štrajkova koji je zahvatio Evropu. Situaciju otežavaju i ekonomske i socijalne posledice priliva ukrajinskih izbeglica, čiji je broj, prema podacima UN, već premašio 4,5 miliona.
Poseban problem za Evropu predstavlja potencijalno uvođenje embarga na uvoz energenata iz Rusije što će neminovno dovesti do zaustavljanja proizvodnih lanaca i masovnog propadanja preduzeća. To razumeju u Nemačkoj, Holandiji, Austriji, Mađarskoj i Slovačkoj i zasad su kategorički protiv zabrane isporuke ruskih energenata. Frankfurter algemajne cajtung ocenjuje da bi Nemačka ukoliko se uvede embargo mogla da se suoči sa najvećom ekonomskom krizom od 1945. godine; Izvršni direktor Dojče banke Kristijan Seving rekao je da bi ekonomska recesija u Nemačkoj pod takvim uslovima bila neizbežna.
Preformatiranje svetskog poretka je prirodno – promena ekonomske strukture sa njenim društveno-političkim i tehnološkim komponentama dešava se otprilike svakih 50 godina. Upravo ovaj period jasno pokazuje delotvornost istorijskog iskustva koje je akumulirala država.
Transatlantsko partnerstvo se ne pokazuje efikasnim. Dalja sudbina zemalja kolektivnog Zapada zavisiće od prirode odluka koje njihovo rukovodstvo donosi u skladu sa novom multipolarnom formom geopolitičkog rasporeda snaga.
Kanzler Scholz lehnt ein Energieembargo Russland gegenüber ab
https://video.foxnews.com/v/6302487129001#sp=show-clips
https://video.foxnews.com/v/6300290585001#sp=show-clips
https://www.globaltimes.cn/page/202204/1257581.shtml
https://www.reuters.com/world/europe/greek-workers-strike-over-soaring-prices-low-wages-2022-04-06/