SREĆNI LJUDI U VREMENU NESREĆNIH! U nedođiji opstaju tri generacije Ćurčića

0

Nisam sreo zadovoljnije ni srećnije, dragovoljnije ljude od njih, niti se na šta žale, niti im šta smeta, niti im šta u njihovom selu Gradac nedostaje.

Neko bi rekao da tamo gde žive Ćurčići, usred nedođije surove Golije, ni pametan vuk, ni golijski medved ne bi zanoćio!

A Ćurčići tamo žive, i ne da žive, nego odavno, lutajući po Srbiji, nisam sreo zadovoljnije ni srećnije, dragovoljnije ljude! Niti se na šta žale, niti im šta smeta, niti im šta u njihovom selu Gradac nedostaje. Džaba što je do Ivanjice desetak kilometara makadama i još skoro četrdesetak kilometara „isprelamanog“ asfalta, sve preko golijskih gudura, ogromne šume, kroz koju je i sred bela dana strašno proći, džaba što, kad naiđe kijamet, zimske oluje, danima znaju biti odsečeni od sveta, danima bez struje, što zimi ponekad mesecima ne odu do grada, do prodavnice…

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

Rad za sebe

Ćurčići su sreću našli u drugim stvarima…

– Ne znam šta bih više? Ovde Stanisavi i meni – i sin Milijan i snaha Sneža, ovde nam unuk Uroš, studira šumarstvo u Beogradu, ali je zbog ove situacije sada u selu, ovde je i leti, pomaže, ako bog da, kad završi fakultet vratiće se na Goliju da radi… Svi smo, hvala bogu, zdravi, i ništa nam ne nedostaje – kaže glava kuće Ćurčića Stanoje.

Par desetina metara dalje, u drugoj kući bratstva Ćurčića, takođe tri generacije, Dragan, njegova supruga Gordana, sin Stefan, đak ivanjičke gimnazije, ćerka Nevena, učenica šestog razreda osnovne škole u Devićima, majka Ljubica…

– I nije mi, veruj mi, mnogo puta padalo na pamet da odem odavde. A i kud bi? Radim za sebe, a šefu ili upravniku nikad dovoljno da naradiš. Radi se dosta, ali ne živi se gore nego u gradu, ja ti garantujem – kaže Dragan.

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

Kralj na selu

Kad je ono proletos, zbog korone, narod počeo da se navrat-nanos vraća u sela, domaćin Stanoje izveo je sledeći zaključak koji važi i dalje:

– Vrlo nezgodno vreme došlo. Ono ranije, ko je otišao u grad na posao – bio je kralj. Niti se vraćao u selo, niti je šta pipao. Sad došlo kontra! Sad je kralj onaj koji je ostao u selu i koji je održao imanje. Ovi koji se sad vraćaju, moraju prvo motiku da kupe, pa onda da krenu dalje.

O svetskim nevoljama, krizama i ratovima, epidemijama, Ćurčići se informišu uveče, nakratko, kad uključe televizor da pogledaju dnevnik. Preko dana, nemaju kad da se bave informisanjem, a ni od vesti koje stižu iz sveta ne zavise mnogo.

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

Starinski običaji

– Bogu hvala. Zazimio sam 12 grla krupne stoke, spremio 2.000 bala sena, dakle, pun senik, puna štala, kupio sam i žita, eno pun ambar! Dalje, zaklali smo dve svinje od po 250 kilograma, jednu kravu, puna i sušara kobasica i pršute, spremili brašna, soli, šećera, masti, ulja, drugih namirnica, ne moramo u grad do proleća. Ja sam srpski domaćin, kao što je moj otac bio, i moj đed, ni od koga ne zavisim, nikom ništa dužan sem – bogu dušu – veli Stanoje.

U kućama Ćurčića usred Golije važe starinski običaji. Gost, pa bio on poznat, nepoznat, prijatelj, neprijatelj, koji god stigne pred kuću – mora u kuću. Tamo je začas posla na stolu ručak, doručak ili večera, već u zavisnosti koje je doba dana. Ko okasni, može da ostane i da konači.

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

– Zadovoljni životom, bogu hvala. Imamo sve, ne žalimo se, jedino, da je put malo bolji, signal mobilne da je jači, valjalo bi. Nešto računamo, bolje ovde biti svoj gazda, nego raditi negde za 20.000 ili 30.000 dinara, a gazde nikad zadovoljne. A to što moramo da radimo, pa to je valjda normalno – radimo, eto, da ne radimo, porazbolevali bismo se – vele Milijan i Sneža.

Snaha Sneža, kad je pitaju šta joj bi da se uda na selo, kad je takvih primera ama sasvim malo na planini u šali kaže da je „bila mlada, nije umela da razmišlja“. A u zbilji, gleda svog Uroša, deliju ko odvaljenog od planine, nekad jednog od najboljih đaka Šumarske škole u Kraljevu, danas sjajnog studenta, i kud ćeš veću sreću.

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

– Kad sam upisivao Šumarski fakultet, ideja je bila da se jednog dana vratim na planinu kao inženjer, da ovde radim. Tako mislim i danas – kaže Uroš.

Ćurčići, i jedni i drugi, žive od stoke, od belog mrsa koji prodaju u Ivanjici, Beogradu, od šumskih plodova, borovnica, gljiva, Dragan ima i 30 ari maline…

– Berićetan je ovde dinar, od svašta se može zaraditi… Proda se tele, i po četvoro-petoro godišnje, ja zaradim dinar i u šumi izvlačeći balvane traktorom. Ono što je nezgodno jeste što je zima šest meseci, a da nije snega i leda mi bismo radili i dan i noć ne bismo prekidali. Ne zato što nas neko tera, nego što tako volimo – kaže Dragan.

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

Prazna sela

Ono zbog čega Ćurčići zebu jesu slike sela okolo. Kad padne mrak, retko se po okolnim brdima još ponegde vidi svetlo, po danu, teško je ugledati kuću iz koje se još vije dim. Prazna sela po Goliji sve praznija.

– Pre ćeš sad po ovim našim gudurama mečku sresti nego čoveka. Nema čovek da se s kim čestito posvađa. A i što bismo se svađali. Stvarno je čudo kako brzo nestaje naroda. Nema mi goreg jada nego krenem kroz selo – ovde se urušava kuća, malo dalje košara – kaže Stanoje i iznosi svoju statistiku – 1962. godine u selu bilo 298 duša, sad u čitavom Gradcu ostalo jedva tridesetoro.

– U Karalićima i Bajovićima nema više nijedna živa kuća. Isto je i u Koliješnici. Možda smo mi poslednja generacija koja živi ovde ovakvim životom… A da ima puta, da je asfalt do kuća, ko zna, možda bi i naša deca ostala, da ovde budu domaćini – tužno veli Dragan.

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

Kakva budala vozi niz livadu…

Ćurčićima vesti iz grada donosi Milijanov ujak, bivši golijski šumar i gorski boem Rajko Sović, koji leta provodi navrh Golije, u Odvraćenici, u svojoj drvenoj kolibi, a zime u Ivanjici. Kad dođe Rajko, a ovde ga svi zovu Rajkun, zasednu za sto kod komšije Mališe Marinkovića, pa ga ispituju:

– Je li Rajko, kako je ono bilo s tvojim „golfom“?

A Rajko priča:

– Dođem ja na Odvraćenicu, ostavim „golfa“ više kuće, sednem da ručam, kad vidim kroz prozor, prolete niz livadu neki „golf“, isti moj. Jedem onaj leb i mislim kakva budala vozi kola onom brzinom niz livadu… Posle, izađem napolje, vidim onaj „golf“ potrefio u bukvu na dnu livade i prepolovio se… Siđem do bukve, pogledam bolje, kad ono – moj „golf“… Nisam ga dobro zakočio kad sam ga ostavio.

Golija, porodica Ćurčić
FOTO: Z. Š

– A ti gledaš i pitaš se kakva budala vozi „golfa“ niz livadu – začikavaju onda Rajka…

Srećni ljudi sa Golije u vremenu nesrećnih.

I smeju se dok se nad planinom navlači mrak. Ovde u Gradcu, gde se živi malo drugačije, gde ne važe pravila ovog pokvarenog, propalog sveta koji nas sa svih strana okružuje i davi.

 

 

 

Kurir.rs

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime