STALNO NAS NAPADAJU, ALI NEĆE DUGO “Kažem da mi je dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam… Nemam oca, nemam majke, nemam nikog…” (VIDEO)

0

Parastos Spomenku Gostiću, služen je danas u porti Spomen-hrama Rođenja Presvete Bogorodice

Spomenko Gostić je rođen 15. avgusta 1978. u Doboju. Po izbijanju rata živeo je sa majkom Milenom u selu Jovići nadomak Maglaja, koje je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom, pa se ubrzo našlo na prvoj liniji fronta. Tokom aprila Gostiću je umrla majka, pa je ostao da živi sa bakom, koja je septembra 1992. godine poginula u granatiranju sela od takozvane Armije Republike BiH.

Spomenko se prijavljuje u Vojsku Republike Srpske, gde je u početku bio kurir, da bi potom bio prebačen na razvoženje hrane borcima na prvim linijama fronta. Obavljajući poverene mu zadatke, jednom prilikom je sa konjskom zapregom upao u minsko polje, pri čemu su konji stradali, a on je bio lakše povređen, a nakon tog ranjavanja, još je jednom bio lakše ranjen. U martu 1993, tokom granatiranja položaja srpske vojske, pet vojnika je poginulo, a Gostić je teško ranjen – umro je 20. marta 1993. u Jovićima na Ozrenu, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju.

OVAKO JE SPOMENKO GOVORIO U JEDNOM INTERVJUU

– Imamo mnoge slučajeve gde je bilo teško, ali se sve opet nekako izdrži. Imao sam slučajeve da se nagazio na minu, naišao sam i odbila je prvi točak. Ovo mi je druga rana, mene je bacila detonacija i tu me je geler okrznuo, ali opet se sve savlada.

Tukli su me mecima, ali i to sam izdržao. Kažem da mi je dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam… Nemam oca, nemam majke, nemam nikog… Ostao sam samo sa babom, ali je ona poginula baš kod ove kuće tu – rekao je on svojevremeno u jednom intervjuu.

– Moj zadatak je da izvozim ranjenike, prevozim municiju i hranu, a sad pošto imamo manjak kurira morao sam da pređem da budem kurir, pa je jedan stariji preuzeo kočije. Ali te kočije će mi se jednog dana vratiti – rekao je ovaj dečak.

Po načinu na koji je pričao videlo se da se trudi da bude hrabar, koliko je to moguće kada besne ratni sukobi.

– Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non stop napadaju, ali neće dugo – rekao je on.

Za ljude koji nisu otišli na ratište već vreme provode po kafićima, Spomenko je rekao da su sve to kukavice.

– To su izdajice svog naroda. Ja sam se dobrovoljno javio da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja – pričao je on.

Posle rata je želeo da nastavi da radi sa svojim kočijama i da pomaže drugim ljudima.

ALO

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime