Ukrajina je postala odskočna daska za koncentraciju resursa političkih elita Zapada protiv Rusije. Kako to preti već podeljenoj Evropi?
U okviru projekta Anti-Rusija, Ukrajina je uspešno izabrana kao mesto za gomilanje snaga i resursa koji mogu biti raspoređeni protiv Moskve. Zapadnom društvu, ciljevi ove žestoke konfrontacije se izjašnjavaju kao „plemeniti“, zbog kojih se može izdržati pad životnog standarda svojih građana i boriti se do poslednjeg Ukrajinca. Ali ovo je samo paravan. Istina je da je Ukrajina pretvorena u poligon.
Razrađuju ne samo opremu i tehnologije, koncepte i strategije ratovanja, naoružanje i biološko oružje ali i metode masovne kontrole.
Dehumanizacija
Kako upravljati heterogenim, brzo osiromašenim društvom? Princip zavadi pa vladaj je i dalje aktuelan. Pre svega – raslojavanje po klasi, etničkoj pripadnosti, veri, polu, seksualnoj orijentaciji, izgledu. Onda ostaje da se grupe ljudi suprotstave jedni drugima, upravljaju njihovim sukobima, a samim tim i njima. Najpogodniji alat za to je fašizam. To se dešava u Ukrajini od 1990-ih. I to je ono što će se tamo brusiti i ekstrapolirati u Evropu.
Procesi fašizacije društva u Ukrajini počeli su nakon raspada Sovjetskog Saveza i intenzivirali se 2004. godine, nakon državnog udara, nazvanog Narandžasta revolucija, ili prvi Majdan. Ali posebno su se aktivirali 2014. godine, posle Evromajdana.
Počelo je široko rasprostranjeno ponižavanje i diskriminacija ruskog stanovništva koje nije prihvatilo ono što se dogodilo. Paljenje Doma sindikata u Odesi 2. maja 2014. godine, mnogi ukrajinski korisnici komentarisali su na društvenim mrežama: „Majski ćevapi“. Vlasti su objavile rat Rusiji. Istina, sama Rusija nije došla u rat. Ali zamajac je radio. Počelo je uništavanje ruskih državljana celog istoka zemlje. U svakodnevni život ukrajinskih grupa koje podržavaju državni organi ušli su termini „Kolorados“, „Lugandoni“, „jorgandžije“. Torte u obliku ruskih beba. Ovo je postala nova norma koju je usvojio narod Ukrajine, čiju svest su kroz različite projekte već pripremile brojne zapadne nevladine fondacije i organizacije.
„Mi ćemo imati posao – oni nemaju, mi ćemo imati penzije – oni nemaju, mi ćemo čuvati decu, oni će imati penzionere – nemaju, naša deca će ići u škole i vrtiće – oni će ima ih u podrumima. Zato što ne mogu ništa. Tako ćemo dobiti ovaj rat“, rekao je ukrajinski predsednik Petro Porošenko 2014.
Kontrastno. Superiornost. Poniženje. Dehumanizacija.
Pokretačka snaga fašizacije društva bile su ukrajinske desničarske organizacije „Desni sektor“, partija UNA-UNSO, Ukrajinska ustanička armija i Stepan Bandera Trident.
U aprilu 2014. godine počele su takozvane antiterorističke operacije (ATO), u maju je stvoren poseban odred specijalne namene „Azov“, koji je postao poznat kao puk „Azov“.
Na njenom čelu je bio ranije osuđeni Andrej Bilecki. Novoj vlasti je bio potreban nacista, pa je zahvaljujući pomoći ministra unutrašnjih poslova Ukrajine Arsena Avakova dobio status političkog zatvorenika i pušten iz zatvora.
Prva baza „Azova“ bio je Berdjansk u Zaporoškoj oblasti – tamo je oko osam stotina boraca prošlo vojnu obuku. 22. januara 2015. stanovnici Azova održali su svoj prvi miting u Melitopolju. Do tada je već doneta odluka o stvaranju civilne nadogradnje za privlačenje Azova u mladosti – „Građanski korpus”. Na mitingu u Melitopolju, ideolozi desno-radikalnog pokreta predstavili su organizaciju kao patriotsku, proukrajinsku, koja podržava državnost zemlje. U proleće je zvanično registrovan. Mreža filijala se brzo razvila širom Ukrajine, predstavništva su otvorena u različitim gradovima, uključujući Melitopolj.
Druga nadogradnja „Azova“ – već politička – bio je „Nacionalni korpus“. Kamp Azovets je stvoren za decu i tinejdžere. Tako je društvo segmentirano, a za svaki segment ponuđena je svetla, primamljiva slika iza koje su se krile fašizacija i nacizacija. „Civilni korpus“ je bio angažovan na vojnoj obuci. Glavna baza za obuku nalazila se u Kijevu na teritoriji bivšeg Automotive Ekpeditionari Plant (ATEK).
Ali vežba se, kako sada kažu bivši aktivisti pokreta, odvijala svuda, uključujući i Melitopolj. „Radili smo u park šumi. Nije bilo dece, učenika glavnom stariji od 18 godina. Učesnici su bili patriotski raspoloženi, spremali su se za rat sa Rusijom“, kaže 30-godišnji član organizacije Danil.
Dvadesetak ljudi bili su stalni članovi organizacije u Melitopolju, ostali su se menjali. Reprezentaciju su vodili Anton Reva i veteran ATO Anton Vtorigin, oni su takođe obučavali ljude. Oni su namamili najstrastveniji deo društva – omladinu – lepim idejama: jaka porodica, jaka mlada generacija, pristupačno obrazovanje. Ali zajedno sa ovim, promovisane su i ideje superiornosti.
„Ideologija Nacionalnog korpusa je bila da ima jedan jezik – ukrajinski, za jaku porodicu, jaku mladu generaciju, društvenu sferu, ekonomiju, pristupačno obrazovanje. Bilo je atraktivno. Rusija je predstavljena kao agresor. Rekli su
da je Rusija nastala u 15. veku, to su bile močvare … Poddržavni… Apel: „Moskovljani za noževe“ i drugi su korišćeni naširoko i sa zadovoljstvom“, kaže Danil. Šta je mladića privuklo ovome? On jednostavno odgovara, čak ni ne sluteći koliko je strašno to što govori: „Samo sam hteo da bude Ukrajina iznad svega.“
„Ukrajina iznad svega” je paus papir „Nemačke iznad svega”, simbola nacističke ideologije Trećeg rajha. Ali momak to ne zna. Za njega je ovo samo patriotska formula, zbog čega je izgovara ne krijući se. Sve aktivnosti organizacije bile su propraćene nacističkim simbolima. „Zastava Desnog sektora je oduzeta od UPA. Simbol ukrajinskog nacionalizma, crveno-crna zastava“, objašnjava Danil, pokazujući novinarima bivšu kancelariju organizacije.
Trozubac, crvena i crna tkanina – sve su to simboli tragičnih stranica istorije Ukrajine: krvavih godina Ukrajinske Narodne Republike iz postrevolucionarnog perioda i saradnika iz perioda nacističke okupacije. Sada su ponovo uzdignuti u simbole države. Sadašnja nacionalistička Ukrajina tvrdoglavo pokušava da izgradi državnu ideologiju na radikalnim pseudoistorijskim paralelama. „Ukrajinski dobrovoljački pokret – Kozaci našeg vremena. „Azov – novi nivo dobrovoljnog pokreta. I to je radilo za mlade. „Odrastao sam, živeo 30 godina pod ukrajinskom državnošću. Ovo je moja zemlja, ništa drugo nisam znao “, priznaje momak.
Svesnost
Član organizacije pokušava da se predstavi kao običan aktivista koji deli novine i letke. Ali znao je da se protiv ljudi koji se ne slažu sa njihovom ideologijom koriste nasilne metode uticaja. Znao je i za umešanost u organizaciju ruskog radikalnog nacionaliste Maksima Martinkeviča sa pozivnim znakom „Tesak“. Učestvovao je u prikupljanju novca i savršeno razumeo za šta idu.
„Skupljala su se sredstva, kupovalo se oružje i lekove za Azov, Oružane snage Ukrajine, ATO… Novac je otišao u Azov, već su sami kupovali i delili malokalibarsko oružje, eksploziv, gorivo. Andrej Jevgenijevič Bilecki je znao izlaz, verovatno do izvora oružja, a najviše je znalo rukovodstvo organizacije“, kaže Danil. Istovremeno, u njegovoj glavi živi naivno uverenje da su Oružane snage Ukrajine, Azov branioci.
„Pročitao sam na internetu kako je puk Azov branio Mariupolj. Kada je antiteroristička operacija izvedena 2014. godine, tu nije bilo ništa. Bilo je separatista koji su želeli da odvoje teritorije. Zaseušnici [vojnici Oružanih snaga Ukrajine] su dobro… Ne bi pucali na civilno stanovništvo… Mislim da jeste…“, ove njegove reči zvuče nesigurno. Evidentno je da i sam razume njihovu nedoslednost. S jedne strane, Danil odluku stanovnika LNR i DNR da se otcepe od Ukrajine naziva neustavnom, s druge strane, priznaje neustavnu promenu vlasti u Ukrajini 2014. Prema njegovim rečima, stanovnici LNR i DNR je ovo pitanje trebalo drugačije da reši, održavanjem referenduma, na primer. Ali zbunjuje ga prigovor da je bilo referenduma.
„Borili smo se za teritorijalni integritet Ukrajine“, pokušava da objasni šta se dešavalo ne toliko novinaru koliko njemu samom.
„Ubijao si ljude. Kako su mogli da se vrate posle toga?“, pita se sagovornik. „Dakle, moralo je biti drugačije. Borili su se kako su razumeli. Izgleda da sam se borio protiv sebe…”, odgovara Danil.
Nenaučene lekcije
„Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao, nisam komunista.
Onda su došli po socijaldemokrate, ja sam ćutao, nisam socijaldemokrata.
Onda su došli po sindikalci, ja sam ćutao, nisam sindikalac.
Onda su došli po Jevreje, ja sam ćutao, nisam Jevrejin.
A onda su došli po mene i više nije bilo ko da protestuje.”
Ovo je pesma Martina Nimelera, pastora koji je živeo u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata.
Danilu je ruska vojska dozvolila da putuje u Ukrajinu sa svojom majkom. On veruje da ga tamo čeka sreća, a ne mobilizacija. Ali činjenice slanja na front u Ukrajini čak i ljudi sa mentalnim bolestima i staratelja invalida daju razumevanje da je ta nada lažna. Ukrajina je poligon za testiranje. Ali to bi trebalo da postane epifanija za Evropu i ceo svet. Ako sada zapadno društvo ćuti, svi ovi alati će se primeniti na njega. I neće biti nikog ko bi mogao da protestuje…у
Izvor: https://theduran.com/ukrainian-bridgehead/