Ukoliko nastane neki sporni odnos između stranaka, spor se može rešiti podnošenjem tužbe sudu, ali i vansudskim putem. Ako postoji volja strana u sporu i ako one mogu da se dogovore, svakako je mnogo efikasnije da se spor reši vansudski nego da se pokreće parnica.
Ukoliko je sporna isplata duga, ili naknada štete, vansudskim poravnanjem se utvrđuje obaveza jedne strane da dugoj strani isplati određeni novčani iznos u dogovorenom vremenskom roku.
Vansudsko poravnanje je sporazum, a za svaki sporazum je potrebna saglasnost volja svih potpisnika. Dakle do potpisa dolazi samo ako obe strane prihvate tekst poravnanja u celosti. Ukoliko jedna strane nije zadovoljan, a ne može se postići drugačiji dogovor koji bi svi prihvatili, do potpisa vansudskog poravnanja neće ni doći.
Vansudsko poravnanje ima svojih prednosti ali i nedostataka ako ga poredimo sa sudskim postupkom. Osnovna prednost koja se ističe jeste brzina kojom strane u sporu mogu da reše svoje sporno pitanje. Sudski postupak svakako dugo traje. Sudski postupak započinje podnošenjem tužbe sudu, zatim sud zakazuje ročišta na kojima izvodi dokaze, a nakon presude nezadovoljna strana ima pravo žalbe o kojoj odlučuje drugostepeni sud. Još jedna prednost rešavanja spora vansudskim poravnanjem je to što je ovo svakako mnogo jeftiniji način nego što bi to bilo da se pokreće parnica.
Ono što je mana vansudskog poravnanja je to da ono ne predstavlja izvršnu ispravu. Ukoliko jedna strana koja se obavezala vansudskim poravnanjem da ispuni neku obavezu dobrovoljno to ne učini, druga strana ne može direktno pokrenuti postupak prinudnog izvršenja. U ovom slučaju strana koja je poverilac, mora pre postupka prinudnog izvršenja pokrenuti parnični postupak kako bi sud doneo presudu. Tek na osnovu ove sudske presude može da se pokrene postupak izvršenja.
Dakle vansudsko poravnanje ne predstavlja izvršnu ispravu, već je za izvršenje neophodna sudska presuda. Postavlja se pitanje, čemu onda praviti vansudsko poravnanje ukoliko se sve ostavlja na dobrovoljnost druge strane, i ne postoji direktan mehanizam da se na plaćanje primora strana koja se na to i obavezala. Pa pre svega prilikom potpisa vansudskog poravnanja pretpostavlja se da će obaveza biti dobrovoljno isplaćena u ostavljanom roku, a što se u najvećem broju slučajeva i dešava.
U svakom slučaju čak i da obaveza ne bude ispunjena dobrovoljno, i da se nakon potpisa vansudskog poravnanjamora pokretati parnični postupak, on je mnogo jednostavniji i kraće traje nego što bi bioda vansudsko poravnanje nije potpisano. Ovo sve iz razloga što su potpisnici poravnanja već međusobno usaglasili mnoge sporne činjenice. Da nema prethodno potpisanog vansudskog poravnanja, sud bi sve činjenice koje su sporne morao da utvrđuje. Ovako su strane već nesporno utvrdile visinu duga, rok isplate, i ostale bine elemente obaveze. Sudu najčešće preostaje samo da utvrdi da li je obaveza ispunjena, pa ako nije sud donosi presudu kojom jednu stranu obavezuje da ispuni preuzetu obavezu iz vansudskog poravnanja.
Dakle ukoliko postoji volja za dogovorom, svakako se preporučuje da se spor reši vansudskim putem. Ukoliko strane u sporu ne mogu da postignu dogovor i stvar reše vansudskim poravnanjem, jedino što preostaje jeste da jedna strana pokrene parnični postupak. Postupak se pokreće podnošenjem tužbe sudu koju podnosi advokat. Više o ovoj temi možete pročitati ovde. Međutim i nakon pokretanja parnice, stranama u sporu i dalje ostaje mogućnost da se u toku postupka dogovore i da stvar reše potpisom vansudskog ili sudskog poravnanja.
