ZABORAVLJENI HEROJ Neverovatna priča o čoveku koji se osvetio za jermenski genocid

0
Foto: VIkipedija

O jakim vezama i korenima koje je ova porodica pustila u Srbiji, govore i humke na valjevskom groblju, gde je svoj večni mir pronašlo nekoliko članova ove porodice.

Iako je od njega prošao skoro čitav vek, zločini i svireposti Velikog rata i danas žive kroz priče, legende i nema svedočenja vremena koje je tražilo heroje da bi se izniklo iz krvi i blata nakon golgote.

Našoj javnosti je malo poznat genocid jedne od saveznica centralnih sila, Turske, koji je 1915. godine sprovela nad Jermenima. Naime, pola miliona ljudi, među kojima su bili i deca, žene i starci, poslato je put bez povratka kroz Sirijsku pustinju, na kome su gotovo svi stradali, što od gladi, što od bolesti, što od noža. Preživeće njih između deset i dvadeset hiljada, a među stotinama hiljada stradalih bilo je i 85 članova porodice Tehlirijan. I možda bi i ova priča ostala van domašaja naše pažnje da se jedan član porodice Tehlirijan, Soghomona, danas heroj Jermenije, i čovek čiji potomci dan-danas žive u Srbiji, u Valjevu i Beogradu.

Ako pogledamo istoriju Srbije i Jermenije, odnosno, činjenicu da su se oba naroda nalazila u nemilosti turskih vlasti, možda je dolazak u Srbiju oca Soghomona, Hačadura, bio logična stvar. Naime, početkom dvadesetog veka, Hačudar se naselio u Valjevu, gde je otvorio magazu, odnosno, trgovinu koja se bavila preradom kafe, a ubrzo nakon toga, odlučio je da svom prezimenu dodao i srpsko – Marković, po svom ocu Markaru.

Školovanje u Turskoj prekinuo rat

U Valjevu ih je sačekao i Prvi svetski rat, odakle je Sogomon Telirijan i otišao prvo u Gruziju, a onda i u vojsku tadašnje carske Rusije.

On se prvo školovao u tadašnjem Konstantinopolju, današnjem Istanbulu, odakle se vratio 1913. godine u Srbiju, tačnije u Valjevo, gde su već živeli njegov otac i brat, sa namerom da ode u Nemačku na dalje školovanje.

Kako se kasnije ispostavilo, to mu je spaslo život. Međutim, ljubav prema otadžbini ga sa početkom Velikog rata 1914. godine vraća u Tbilisi u Gruziji, gde pristupa dobrovoljačkim odredima jermenske vojske koji su se borili pod zastavom ruskog carstva i u ratu ostaje do njegovog završetka 1918.

Ono što nije mogao ni da zamisli u najgorim košmarima sačekalo ga je tokom samog rata, u trenutku kada se linija fronta pomerila do Turske. Radost što je negde u planinama zapadne Jermenije slučajno sreo dvanaestogodišnju ćerku svog brata Misaka, koji je bio u Valjevu, zamenila je nema tuga kada je on nje saznao da su mu u strašnom pokolju stradali majka, drugi brat i još 83 člana šire porodice. Tada je turski ministar unutrašnjih poslova Mehmet Talat-paša, postao njegova meta i misao koja ga je proganjala i rasla. Odluka da osveti članove svoje porodice i nedužan Jermenski narod, nije bilo samo puko naređenje, bila je to snaga koja ga je pokretala – morao je da se osveti.

Gonila ga je želja za osvetom

Godinu dana nakon završetka Prvog svetskog rata, na kongresu nacionalnih aktivista okupljenih u Jermenskoj revolucionarnoj federaciji u oktobru 1919. godine doneta je odluka da se sačini lista od 200 krivaca za genocid i da se oni likvidiraju. Ova operacija je danas poznata pod imenom „Operacija Nemezis“, kako joj je glasilo ime, a njen inicijator i glavni čovek bio je Šahen Natali, revolucionar i pisac. Zadatak da ubije „krvnika nad krvnicima, dobio je lično. Sogomon Telirijan.

A to je je dve godine od kongresa i šest od genocida i učinio.

Naime, naređenje je bilo jasno – otići u Berlin, locirati Mehmet pašu i likvidirati ga. Nakon što ga je pronašao, on je iznajmio kuću preko puta pašine vile, odakle je planirao atentat, analizirajući svaki njegov korak. Ustaljene navike krvnika njegove porodice i jermenskog naroda, olakšale su mu posao. Naime, paša je imao običaj da svakog dana tačno u jedanaest sati pre podne izlazi iz kuće u šetnju sa dvojicom telohranitelja.

Jutro koje je mirisalo na barut i spokoj

Odlučujućeg dana, 15. marta 1921. godine Soghomon je odlučio da završi sa krvnikom. Kada mu je prišao na razdaljinu sa koje je mogao dobro da ga vidi, prvo ga je oslovio po imenu i poželeo mu dobro jutro. Kada se paša okrenuo, Soghomon je izvršio svoju dužnost. Četiri metka, dva u leđa i dva u glavu, bila su smrtna presuda za dželata ogromnog broja pripadnika jermenskog naroda.

Nakon izvršenog atentata, on je mirno ostao da stoji pored pašinog leša, jer, ubistvo je bilo samo početak odmotavanja klupka. Naime, ideja je bila da se dođe do suđenja, gde bi se razotrkile razmere turskog masakra nad Jermenima. Dva meseca kasnije, nakon suđenja na kome se govorilo o zverstima Talat paše, porota je nakon brojnih svedočenjima o surovosti progroma i sprovođenja genocida nad Jermenima, donela odluku da je Soghomon nevin, te je on pravosnažno oslobođen.

Nakon oslobađajuće presude, on je mogao da započne novi život, ali daleko od Evrope i pod drugim imenom. Kao Saro Melikijan, otputovao je za Ameriku, gde je u Klivlednu pronašao mir. Međutim, srce se nije slagalo sa njegovom odlukom i zbog ljubavi, ponovo se vratio u Evropu, a glavni “krivac”, prelepa devojka po imenu Anaid, koju je upoznao još tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine.

Ljubav u Beogradu

Uprkos novom imenu i drugom kontinentu, Anaid ga je locirala, te mu je poslala pismo u kojem je navela da roditelji nameravaju da je udaju, nakon čega joj je on poslao novac za put do Amerike. Međutim, ovaj put u njihovu sreću, umešala se emigraciona politika, odnosno, činjenica da Anaid nije mogla za Ameriku. Ali je zato Soghomon mogao do Evrope i luke u Marselju, gde se zaljubljeni par, konačno i sastao, nakon što je on napustio američko tlo, gde je rasprodao sve što je imao.

Sledeća stanica u životu Soghomona i Anaid, bio je Beograd. U glavnom gradu tada Kraljevine SHS, a danas Srbije, živeli su u Knez Danilovoj ulici, dok je u Kolarčevoj, na broju sedam, bila pržionica i prodavnica kafe. U narednim godinama, njih dvoje su dobili i dvojicu sinova, 1925. Šahena i 1928. godine, Zavena.

Nacionalizacija imovine i emigracija

Drugi svetski rat, zatekao ih je u Beogradu, a kao i mnoge predratne trgovce i Soghomona je zadesila ista sudbina. Njegova radnja je bila nacionalizovala i čitava porodica je živela od plate najmlađeg sina Zavena, koji je svirao violinu u orkestru Narodnog pozorišta. Međutim, svega tri godine nakon rata, porodica je ponovo pretrpela ozbiljan udarac.

Naime, pod optužbom da je pisao parole protiv nove vlasti, Zaven je 1948 godine uhapšen i narednih godinu dana je proveo u zatvoru, odakle je izašao pošto se za njega lično zalagao Oskar Danon, poznati kompozitor.

Već iduće godine, čitava porodica je ponovo pakovala kofere i spremala se za dalek put ka novoj i srećnijoj budućnosti. Ovaj put, Soghmon, njegova supruga, dvojica sinova i snaja, preko Trsta i Italije, obreli su se u Kazablanci, gde je u to vreme postojala velika i jaka jermenska zajednica.

Porodica na tri strane sveta

Ipak, putovanje ove porodice nije ovde završeno i oni su se razdvojili na tri strane sveta. Najmlađi Zaven odatle je otišao u Pariz na studije violine, Šahen se sa suprugom vratio u Beograd, dok se Soghmonu i Anaid ostvarila želja s početka dvadesetih godina. Naime, nakon pet godina čekanja na vizu, njih dvoje su otišli u Ameriku, u Kaliforniju. Nažalost, Saoghoman je požveo još pet, godina, nakon čega je 1960. preminuo.

Još pre smrti, po stupanju na američko tlo, on je od strane jermenske zajednice u Americi slavljen kao nacionalni heroj, zbog čega je kasnije, kada je preminuo, podignut mu je i zaslužan spomenik – visoki granitni stub krasio je zlatni orao koji ubija zmiju.

Anaid je ovozemasljki svet napustila 1987. godine, stariji sin Zahen je dočekao penziju na mestu prve violine opere u San Francisku, dok je najmlađi sin Šahen, penziju dočekao kao profesor u muzike u “Stankoviću”. Preminuo je 2014. godine, piše nedeljnik Njuzvik.

Članovi porodice Tehlirijan Marković i danas žive na tlu Srbije. Naime, u Beogradu živi Anica Melkijan Šolaja, Šahenova ćerka sa svojom porodicom, koja je krenula očevim stopama, te je završila fakultet muzičkih umetnosti.

Tehlirijan Markovići u Valjevu

Krajem oktobra 2018. godine, Blic je imao prilike da porazgovara sa Varteksom Tehlirijan Markovićem, koji je preminuo 21. septembra ove godine u Americi u 89. godini života.

Tom prilikom, on je evocirao uspomene na život u Srbiji, te i na bogatu i herojsku istoriju svoje porodice. Naime, njegov otac Setrak, bio je brat heroja jermenskog naroda Saoghomana, odnosno, srednji sin rodonačelnika porodice Tehlirijan, Hačadura.

“Otac je jedno vreme živeo i radio u Beogradu, a venčali su se u Valjevu i tu ostali da žive. Otac je nastavio porodični posao svog oca i stričeva, držeči kolonijalno-bakalsku radnju na uglu ulica Kneza Jovice i Kneza Mihaila (danas Birčaninove). Radnja je radila do 1960, kada je otac prodao i sa majkom se preselio u Detroit i tamo je, iako u penziji, radio kao kafe kuvar. Iako se tamo uveliko pila instant kafa iz automata, otac to nikada nije prihvatio i kada bi mu naručili kafu, on bi vadio svoju džezvu i pravio pravu kafu – rekao je tada Vartkes Tehlirijan Marković, koji je rođen u Valjevu, gde je završio Gimnaziju, a potom i Srednju tehničku školu u Pančevu.

Njegova životna priča, slična je onoj koja je pratila porodicu njegovog strica. Naime, kao dvadesetogodišnjak je zajedno sa bratom Vaskenom otišao prvo u Trst, odakle su prvo stigli u Brazil, pa u Kanadu. Nakon što su im u Ameriku došli roditelji i on se tamo preselio, te je tamo proveo narednih pet decenija života u zajednici sa suprugom Zoricom Vujić, rodom iz Valjeva, sa kojom je dobio dvoje dece, sina i ćerku.

O jakim vezama i korenima koje je ova porodica pustila u Srbiji, govore i humke na valjevskom groblju, gde je svoj večni mir pronašlo nekoliko članova ove porodice.

ALO, BLIC

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime