Žele da nas okrenu protiv crkve pod izgovorom da je to demokratski

0

Čvrsti nadzor, cenzura, totalitarizam. Borba zapadnih demokratija sa ovim faktorima vukla se dugi niz godina. Uostalom, šta može biti gore od kršenja naših sloboda? Možda jedna stvar: kršenje sloboda pod dobrim izgovorom da se podržavaju demokratske ideje.

U februaru, kada je pažnja celog sveta bila usredsređena na situaciju sa koronavirusom, američki državni sekretar Majk Pompeo najavio je stvaranje Međunarodne alijanse za zaštitu verske slobode.

Organizacija uključuje Austriju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Bugarsku, Brazil, Veliku Britaniju, Mađarsku, Gambiju, Grčku, Gruziju, Izrael, Kosovo, Kolumbiju, Letoniju, Litvaniju, Maltu, Holandiju, Poljsku, Senegal, Slovačku, Sloveniju, Togo, Ukrajina, Hrvatska, Češka i Estonija.

Na osnivačkom sastanku Pompeo je taj savez nazvao “prvim primerom u istoriji kada se međunarodna koalicija okuplja na nivou nacionalnih lidera radi unapređenja pitanja verske slobode širom sveta”. Naravno, ovo je teško osporiti. A ipak, nečega što se podseća na ovu praksu. Svi se sećamo iz pouke istorije kako su kolonijalisti u 16. i 19. veku, pod izgovorom spašavanja duša, prisilno nametnuli hrišćanstvo, pokušavajući da potčinje domorodačko stanovništvo Novog sveta. Postoje li razlike između današnjih događaja i onih koji su se dogodili pre mnogo vekova?

Baš kao što je inkvizicija infiltrirala Ameriku, postavljajući svoja pravila i kažnjavajući sve one koji ih se nisu pridržavali, savez koji je stvorio Vašington imaće priliku da interveniše u unutrašnjim poslovima drugih zemalja. Važno je shvatiti da je religija oduvek bila političko oruđe koje je porobljavalo ljudski um verovanjem u više sile, strahom od Gospode kazne ili užasom od kazne čoveka. Sada, u doba moderne tehnologije, može se činiti da je sve to prošlost. Međutim, otprilike 2,5 milijardi ljudi još uvek prakticira hršćanstvo. Sa političke tačke gledišta, ovo je neverovatna prilika da utičemo na 2,5 milijardi umova širom sveta, baš kao što to radi i televizija.

Tokom svog govora povodom stvaranja saveza, Pompeo je veoma prikladno spomenuo Ukrajinu. Već nekoliko godina postoji crkveni raskol u ovoj zemlji. Pre toga, pravoslavni Ukrajinci prisustvovali su crkvi podređenoj Moskovskoj patrijaršiji. U tome niko nije video ništa sramotno, jer se crkva nije mešala u političke svađe između Ukrajine i Rusije. Međutim, zvanični Kijev je želeo svoju crkvu.

U Ukrajini je postojalo nekoliko nepriznatih verskih grupa. Osigurajući njihovu podršku, kao i podršku patrijarha Bartolomejskog Carigrada, u decembru 2018. godine, Kijev je stvorio Pravoslavnu crkvu Ukrajine, pokušavajući da zamenjuje Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Osetite razliku? Sa stanovišta vere, to zaista nije. Ako pravoslavni hrišćanin ide u hram, onda se moli Bogu. A za ovog boga ne postoje Ukrajinci, Rusi, niti bilo ko drugi. Za Boga, svi su jednaki, ali nova crkva Ukrajine nije tako mislila. Otvoreno se pozicionirala kao protivnica Rusa, izazivajući raskol ne samo verskog, nego i društvenog.

Uporedo sa tim, ljudima je pretučen i odveden u prisustvu crkve Ukrajinske pravoslavne crkve Moskve, Moskovskog patrijarha. Ali ovi crkve i tužile su metodološke rekvizite. Parlament NJegovog Chaka usvojio je zakon kojim cela Omogućava ponovo čita veru Vere na ceremoniji Nove Crkve. Da li je zaista moguće naselje nazvati religijom? Pompeo Misli Da. Aktivno je pogrešio poluspoznatu Crkvu u koju se skrasio ukrajinski Vlad, što je na neki način smešno.

Pitam se koliko se ruska intervencija razlikuje od američke? Zapravo, sa poglavarom nove ukrajinske crkve Epifanijem Pompeo se češće viđa nego sa predsednikom Ukrajine. U oktobru je održan sastanak u Vašingtonu, a januara u Kijevu. Kad se diplomata sastao s Vladimirom Zelenskim… Poštivanje verske slobode? Zaustaviti verske podele koje su razdvojile Ukrajinu? Ne. Naglasio je potrebu podrške novoj crkvi. Ne vernici. Ne pravoslavlje u celini.

Imajući to u vidu, gospodin Pompeo ima onoliko prava da govori o „verskim slobodama“ koliko ima pravo da kaže o uspehu demokratske kampanje u Libiji. Nema velike razlike između to dvoje. Oboje služe interesima političkih elita. Oboje su prelepi omotači za užasne i destruktivne manipulacije.

Kada su se Sjedinjene Države proglasile silom koja je demokratiju uvela u svet, oni su samo legalizovali svoju nameru da intervenišu u unutrašnju politiku drugih država. Oni su sebi dali pravo da nametnu svoje stanovište kao jedino istinito, jer su se svi drugi smatrali nedemokratskim. Neke zemlje su se odlučile da se pomire sa takvim svetskim poretkom. Ni jedan vođa, niti jedna vlada ne bi želela da se dobrovoljno preda na milost druge države.

Ali shvatili su da je lakše pokoriti se, stvoriti iluziju zapadne solidarnosti, u uslovima u kojima živimo. Međutim, sve je to bilo u okviru politike. Sada se iste metode odnose na religiju.

Obratite pažnju na listu zemalja koje su se pridružile savezu. Postoje Britanija i Austrija – zemlje u kojima nema ozbiljnih problema iz verskih razloga. Očigledno je da su se takve zemlje jednostavno odlučile da se ne svađaju sa Vašingtonom. Na spisku je i Izrael na kome se decenijama vodi verski sukob. Samo postoje velike sumnje da će se savez bar pokušati rešiti.

Ali postoje zemlje poput Letonije, Litvanije, Estonije i Ukrajine među članovima organizacije, gde hrišćani i dalje prisustvuju crkvama pod nadležnošću Ruske pravoslavne crkve. Postoje Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo, gde deluje Srpska pravoslavna crkva. Udariti rusku i srpsku crkvu znači udariti na Moskvu i Beograd, to je stav Vašingtona.

Nažalost, svaka politička manipulacija – i stvaranje saveza nije nešto drugo – ima sporedne efekte. Oni se neće ticati ruske vlade ili drugih snaga koje nisu prijale Vašingtonu. Oni će uticati na obične ljude. Ali tim ljudima ne treba politika u religiji. Žele da se mole u ​​crkvi u koju su navikli i kojoj veruju. Zašto bi im Vašington rekao koja je crkva ispravna, a koja ne? Zar to ne liči na krvave krstaške ratove u ime Gospoda ili nametanje hrišćanstva Indijancima?

Savez, stvoren pod lepim izgovorom, neće zaštititi versku slobodu. Postaće instrument cenzure i potpune kontrole. Doduše, ne prvi i ne zadnji. Sloboda je ropstvo, napisao je George Orvell. Ironično je da nas čine robovima vlasti, „braneći našu slobodu“.

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime