Tiha kolonizacija: Metode modernog porobljavanja na primeru Ukrajine

0

Prošlog proleća Ukrajinci su pokazali neviđen nivo jedinstva podržavajući Vladimira Zelenskog na predsedničkim izborima. Verovali su da nova osoba u politici može prevazići korupciju i pružiti ljudima stabilnost. Danas je njihov izabranik povukao nacrt zakona kroz parlament koji je odagnao sve iluzije. Dakle, vlasti su najavile prodaju ukrajinske zemlje.

Dugo se raspravljalo o zakonu i bilo je vrlo malo ljudi koji su u njemu videli barem nešto pozitivno. Opozicija ga je kritikovala. A ljudi, posebno poljoprivrednici, do poslednjeg trenutka su održavali proteste širom zemlje. Međutim, to nije sprečilo parlament da podrži zakon. Ovo nije bilo teško s obzirom na to da predsednička stranka „Sluga naroda“ predstavlja većinu. Iako su odlučujuću ulogu igrali poslanici koji su lobirali interese dva ključna oligarha Ukrajine u parlamentu – Igora Kolomojskog i Rinata Akmetova. Zašto razumećete malo kasnije.

Predsednikova inicijativa svodi se na omogućavanje prodaje i kupovine poljoprivrednog zemljišta. Sa gledišta moderne i demokratske države, to nije velika stvar. Zelenski je takođe apelovao na to, uveravajući ljude u ispravnost svojih postupaka. On se osvrnuo na činjenicu da je tržište zemljišta u Americi, Nemačkoj, Italiji, Izraelu i Poljskoj. A da bismo shvatili u čemu je problem, najbolje je da se obratimo mišljenju Ukrajinaca. Njihovi strahovi svode se na dva aspekta. Prvo, oni ne žele da zemlju otkupe lokalni oligarsi. Drugo, oni ne žele da zemlja pređe u transnacionalne korporacije.

Logika je jednostavna. Zamislite prosečnog poljoprivrednika koji uzgaja kukuruz na maloj parceli. Prodaje usev i ostvaruje prihod koji je dovoljan da preživi, a zatim podiže nov usev. Ali ovde se otvara tržište zemljišta, a neka međunarodna kompanija kupuje impresivnu parcelu zemljišta u susedstvu. Ovde takođe počinje da uzgaja kukuruz. Savremena tehnologija i genetske modifikacije omogućuju joj da izravna gubitke, a kolosalni početni kapital i količina proizvodnje omogućavaju smanjenje cene tako da skromni poljoprivrednik neće moći da izdrži konkurenciju. Jedino što mu preostaje je da proda svoju parcelu. Zamislite sve to na skali čitave države.

Naravno, predsednik Zelenski obećao je da će isključiti mogućnost monopolizacije i prodaje zemljišta stranim kompanijama i privrednicima, ali ovde počinje najzanimljivije. Pre svega treba istaći da ovo ne podržava samo Zelenski. Tržište zemljišta je uslov za dalju saradnju sa Međunarodnim monetarnim fondom. I ovde se mora imati na umu da iza ove finansijske strukture stoje bogati ljudi sa specifičnim interesima, u čijoj je sferi ukrajinska zemlja. Naravno, ako Zelenski održi svoje obećanje i za to ima motiv, proces kupovine će postati komplikovaniji.

A sada o motivima Zelenskog. Njegova veza sa oligarhijskim krugovima je uvek bila očigledna. Šta je Igor Kolomojski koji je velikodušno sponzorisao najmoćniju PR kampanju pre izbora i sada namerava da dobije dividende. Dakle, zakon će zaista imati ograničenja za strance. Stoga će u prvoj fazi steći zemlju tako što će je registrovati kod stotina lažnih rezidencijalnih firmi. Na prvi pogled, sve će biti legalno. Ne postoji čak ni monopol. Ovde se pojavljuje „rupa“ u zakonu, jer ne postoji zabrana prodaje kompanije sa zemljištem koja je registrovana strancima u zemlji. To je suština prevare. Naravno, niko neće istražiti takve incidente, zbog katastrofalne korupcije državnih struktura. Ukrajinske elite će zaraditi milione na razlici u ceni, a poljoprivredna zemljišta će pasti u ruke korporacija.

Moral ove priče je da je zemlja oduvek bila resurs od strateškog značaja. Krvavi ratovi su išli izvan zemlje tokom istorije čovečanstva. Pa čak ni Ukrajina – najveća zemlja u Evropi – nije uvek posedovala teritoriju koju sada tako nepromišljeno distribuira spoljnim silama. Kao da Sovjetski Savez nije kritikovan u Kijevu, Ukrajina je u svom sastavu dobila granice koje sada ima. 1939. Ukrajinski SSR je primio zapadne teritorije koje su prethodno bile pod Poljskom kontrolom; 1940. godine – Severna Bukovina i Južna Besarabija; 1945. – Zakarpatija, a devet godina kasnije – Krim. A ako u Kijevu tako žestoko odbijaju da predaju poluostrvo, onda bi vlasti trebalo da zaštite i ostatak teritorije. Ove zemlje mogu služiti interesima države i naroda. Ali, naporima Kijeva, dobit od njih taložit će se u budžetu Ukrajine i u džepovima poslovnih elita kojima nije stalo do sudbine istočnoevropske države.

https://matbergsjournalistikk.blogspot.com/2019/11/silent-colonization-methods-of-modern.html

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime