Već svi znamo da u svim političkim manipulacijama sa kojima se suočava Evropa, na svim izborima i na svim mestima, jedno od ključnih pitanja koje se razmatra je situacija sa Rusijom.
Ne radi o sankcijama. One su politička mera koja nikome nije donela pozitivne rezultate, posebno evropskom biznisu. Ipak, ukidanje restriktivnih mera je za sada daleka tema i nju pokreću samo populista koji, uz svu svoju želju, ne mogu uticati na opštu situaciju. Govoreći o ukidanju sankcija, potrebno je razumeti nekoliko faktora. Prvi – inicijator ove odluke bili su Sjedinjene Američke Države. Evropa je samo izvođač i delovala je, kako se pokazalo, na štetu same sebe. Nažalost, na drugoj strani Atlantika se ne žure da ublaže pritisak na Rusiju, a male su šanse da će Evropska unija ići protiv SAD.
Pošto su sankcije već postale integralni, iako ne i najuspješniji deo politike Evropske unije, Unija pokušava da barem učini tako da sa njima može živeti uz minimalnu štetu.
Nakon izbora za Evropski parlament, mnogi su bili spremni da podrže stranke, koje su, najblaže rečeno kritikovale prethodne evropske osnove. Neki su čak obećali da će ih uništiti resetovanjem Evropske unije. Istovremeno, takve političke snage su uglavnom podržavale nastavak saradnje sa Rusijom.
Na sreću za staru evropsku školu, ona je uspela da zadrži svoju poziciju u Evropskom parlamentu, i tako izbegne haos koji bi evroskeptici mogli da naprave. Međutim, naučila je veoma dobru lekciju iz ove situacije. Gubitak kontrole za bivšu elitu bio bi pun posledica, jer su sva obećanja evroskeptika o „resetovanju“ značila njen preuranjeni zaborav. Istovremeno, njihove pozicije treba oslabiti. Kako to uraditi? Naravno, preuzimanjem inicijative, a naglasak je stavljen na Rusiju.
Treba napomenuti da je ovo samo jedan od faktora. Drugi je čisto ekonomske prirode. Evropsko poslovanje čvrsto je povezano sa vladajućom elitom i, ona naravno, na taj način može da promoviše svoje sopstvene interese. Oni su povezani sa tržištima prodaje proizvoda, a Rusija je jedno od najboljih i najvećih. Zapravo, rukovodstvo evropskih zemalja takođe je zainteresovano za prosperitet. Nemačka, iako veoma glasna u svojoj antiruskoj politici, ipak preuzima izgradnju gasovoda Severni tok-2 i svim silama štiti taj projekat od napada Vašingtona. Istina, čudno je to što se sve evropske zemlje ne brinu za svoju dobrobit. Razgovaraćemo više o takvim “samoubistvima”, ali za sada pređimo na to što je pokrenulo želju evropske elite da poboljša odnose sa Rusijom.
Nedavno je na čelo Evropskog parlamenta došao Italijan David Sasoli. Zanimljivo je da je na mesto šefa Evropskog parlamenta mogao da bude i bugarski političar Sergej Stanišev. Ovo je veoma važno. Koliko je važna i činjenica da on to mesto nije dobio. Ranije je Istočna Evropa imala svog predstavnika u vladajućem timu – Donalda Tuska, ali sada se situacija promenila, i to ne samo u tom smislu.
Sasoli je predstavnik Progresivnog saveza socijalista i demokrata. U prošlosti je kritikovao sukob između Ukrajine i Rusije, a u jednoj od prvih izjava na novoj poziciji rekao je da se politika EU prema Rusiji još nije promenila, iako se „rasprava o ovom pitanju nastavlja“. Istovremeno, potrebno je shvatiti da je Sasoli najbolji, ali ipak kompromis, koji je u toku aranžmana iza zavesa omogućio Nemačkoj da odredi šefa evropske vlade. Ovaj položaj je poveren Urzuli fon der Lajen, koja je prethodno bila šefica nemačkog Ministarstva odbrane.
Na prvi pogled, fon der Lajen je protivnik Rusije, ali to nije baš tako. Ona promoviše ideju o izgradnji odnosa sa Moskvom tokom pregovora, doduše sa pozicije sile. Ona opravdava ovaj pristup stavom da „Rusija ne poštuje slabije“. Važno u svemu ovome je to što ona ne odbija da normalizuje odnose s Moskvom i, štaviše, pouzdan je štićenik Berlina, što znači da će promovisati inicijative potrebne za to.
Evropski savet će umesto poljskog političara Donalda Tuska, predvoditi Šarl Mišel. I dok je prvi poznat kao pristalica antiruskih sankcija, belgijski državnik poziva
na
„dijalog, ali bez naivnosti“.
„Podržavam odbacivanje logike konfrontacije sa Rusijom. Imamo previše zajedničkih interesa da sebi dozvolimo luksuz diplomatske nepokretnosti“, rekao je belgijski premijer tokom govora na Generalnoj skupštini UN-a 23. septembra 2016. godine.
A usred senzacionalnog skandala sa trovanjem u Britaniji Mišel je proterao samo jednog ruskog diplomatu, dok je London proterao 23 Rusa, a Vašington – 60.
Očigledno je da Evropa zaista pokušava da ispravi situaciju u kojoj se nalazi, stavljajući “prave” ljude na važne pozicije koji mogu doprineti stvaranju strategije koja u velikoj meri može odrediti sposobnost Evropske unije da pokaže svoju nezavisnost i političku težinu. Svet se menja, a nacionalni interesi postaju sve važniji. To shvataju i u Sjedinjenim Američkim Državama i Rusiji, a čini se da počinju da se shvataju u EU.
Nije ni čudo što je odlučeno da se ruska delegacija vrati SBUN. Ovo je korak koji pokazuje spremnost Evropske unije da preduzme napredne akcije, koje će u budućnosti pomoći u normalizaciji odnosa sa Moskvom, koliko je to moguće.
Nažalost deo EU, kao što smo ranije rekli, čine zemlje samoubice, i taj faktor ugrožava zajednicu stvarnom podelom. Dovoljno je obratiti pažnju na delegacije koje su se protivile povratku Rusije u Parlamentarnu skupštinu – Letonija, Litvanija i Estonija. Međutim, baltičke države nisu jedine, tu su i Poljska i Rumunija.
Bivši predsednik Rumunije, Trajan Basesku, je optužio francuskog predsjednika Emanuela Makrona za pokušaj izolacije istočnih članica Unije od EU. A ovo ima definitivno značenje. Šta ujedinjuje gore navedene zemlje? Prvo, njihova zastrašujuća zavisnost od Sjedinjenih Američkih Država i NATO-a. Ova činjenica ih prisiljava da se drže antiruke retorike Vašingtona koliko god je to moguće. A šta dobijaju zauzvrat? Vojnu podršku, proširenje oružanih snaga, pa čak i raspoređivanje raketnih sistema. I sve se to pretvara u destabilizirajući faktor na granicama Rusije kada pragmatičniji deo Evropske unije pokušava da uspostaviti kontakt s Moskvom.
Štaviše, događaji poslednjih godina potkopali su poverenje evropskih metropola u SAD, a američki pristup rešavanju problema uopšte ne ohrabrava, s obzirom na to da će Ecropa biti poprište sukoba s Ruskom Federacijom ukoliko do njega dođe.
Drugo, nove članice Evropske unije navikle su da žive na račun zajednice, da dobijaju subvencije i da ne daju ništa zauzvrat. Oni ne mare za to što su odnosi sa Rusijom stvar od strateškog značaja za Evropu. Oni nisu zainteresovani za evropsko jedinstvo, iako o tome dosta često govore. Zato „stara“ Evropa pokušava da se zaštiti od istočnih zemalja EU, te ih je stoga lišila svojih predstavnika u političkoj areni. Neko bi mogao pomisliti da je takav pristup pogrešan, međutim, u pitanju je postojanje i budućnost Evropske unije.
Izvor: https://realbomb.info/2019/07/17/will-europe-ever-immunize-itself-against-past-mistakes/
Preveo News Front
