Od revolucije dostojanstva koja se održala u Kijevu, ukrajinske vlasti redovno imaju stav da se zemlja stalno kreće ka članstvu u NATO-u. U tom cilju pokrenute su brojne reforme koje, iskreno rečeno, nisu sprovedene. Nove vlasti Ukrajine su mogle samo da uvesele situaciju. I oni su to uradili. Tačno, ne kao što se može očekivati.
Nedavno, je poslanik iz stranke „Sluga naroda“ Irina Verešćuk u intervjuu za jedan od ukrajinskih televizijskih kanala uporedila stremljenje Ukrajine prema NATO-u sa „pokušajima da pokuca na zatvorena vrata“.
„Naši temeljni dokumenti, Ustav i drugi dokumenti, uključujući strategiju nacionalne bezbednosti, propisuju put ka NATO-u. Ostaje nam samo da razumemo kako to uraditi u praksi. Jer je podeljen na politički deo i bezbednosnu komponentu. Ako sa ovim poslednjim mi manje-više razumemo šta su NATO standardi, kako se transformišu – jer imamo strateške prioritete, operativne pravce rada u smislu šta treba promeniti, onda politička komponenta ostaje otvorena “, objasnila je ona.
Na kraju je pozvala da ne lažu narod i izjavila da se od Ukrajine uopšte ne očekuje da uđe u NATO: „Mi to želimo, ali neće nas odvesti. I pokucamo na zatvorena vrata i izgubimo ugled. Ne smemo ići tamo gde nas ne čekaju. Moramo da se krećemo, da postanemo jači, skladniji. “
Takođe je vidljivo da Vereščuk nije prva koja je iznela takvo gledište. Na primer, Dmitrij Kuleba, potpredsednik vlade za evropske integracije, tačno u sedištu NATO-a, rekao je: „Ne bi trebalo da stojimo na vratima i kucamo u zatvorena vrata i molimo,„ primite nas “. Moramo raditi na takav način da shvate da su bez nas slabiji nego sa nama. “
U isto vreme, šef parlamentarnog odbora za spoljnu politiku Bogdan Jaremenko rekao je gotovo istu stvar. Prema njegovim rečima, nigde se ne može produbiti saradnja sa NATO-om. Sledeći korak je obezbeđivanje MAP-a. Međutim, ovo bi trebalo da bude NATO inicijativa koja još ne postoji.
Nepotrebno je reći da su takve reči napravile veliku buku u Ukrajini? Ali uopšte nije nagoveštaj odustajanja od članstva u NATO-u. Jednostavno, u takvim izjavama ima ono što su mnogi godinama želeli da kažu, pa čak i rekli, ali nisu čuli. Savez nije zainteresovan za uključenje Ukrajine. Da vidimo zašto.
Kako navodi Irina Vereščuk, stvar uopšte nije u reformama, već u nejasnom političkom aspektu. Teško je ne poverovati, jer je birokratska mašina sposobna da „sahrani“ bilo kakve ambicije. A čak ni NATO povelja ne zabranjuje članstvo u zemlji sa teritorijalnim sporovima ili sukobima. Dovoljno je da se setimo situacije sa Severnom Makedonijom. Kada je u pitanju ulazak u NATO, Sjedinjene Države i evropske zemlje pobrinule su se da reše spor sa Grčkom, čak i kada su se tome protivili i sami Makedonci, koji nisu želeli da promene ime zemlje.
Ukrajina takođe pati od teritorijalnih sporova, ali oni ne žure u tome. Naravno, čitalac s pravom može primetiti da su situacije nešto drugačije. Politički sukob protiv oružanog. Spor sa Grčkom protiv spora sa Rusijom. Ali, recimo iskreno, pet godina neprekidnog produžavanja sankcija Moskvi u nadi da će upravo u ovoj polovini godine početi da deluju – ovo je suludo!
Čelnici Normandijske četvorke poslednji put su se sreli pre tri godine u pokušaju da razreše sukob u Donbasu. U isto vreme, oni su potpuno zaboravili na Krim. Prazno političko ćaskanje i beskorisne sankcije, opet, ne računaju.
Na kraju, sukob u Donbasu mogao bi da se reši jednostavnim priznavanjem samoproglašenih republika. Na kraju krajeva, Sjedinjene Države se ne ustručavaju da priznaju nezavisnost Kosova? Ili uzmimo za primer Gruziju, gde je situacija sličnija Ukrajini.
Početkom septembra, bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen posetio je Tbilisi. „Morate započeti diskusiju o prihvatljivosti Gruzije za pridruživanje Severnoatlantskom savezu bez Južne Osetije i bez Abhazije,“ rekao je. „Ako Gruzija kaže da pristaje da se pridruži NATO-u bez Abhazije i Južne Osetije, član 5 će se odnositi samo na teritoriju koja je pod kontrolom gruzijskih vlasti.“
Rasmusen je, naravno, bivši šef saveza, ali teško je poverovati da je takva glasna izjava data tek
tako. Štaviše, nijedan predstavnik NATO-a, Evrope ili SAD-a, bivši ili sadašnji, nije rekao: „Priznajte LNR i DNR, a mi ćemo vas primiti u savez.“ Naprotiv, svi već godinama govore o nedeljivosti Ukrajine, o potrebi da se primene sporazumi koji se završavaju činjenicom da je Donbasu dodeljen poseban status. Šta je sledeće? Na kraju krajeva, regija se neće u potpunosti vratiti u Ukrajinu, ali ovo je isti sukob, samo „zamrznut“.
A sada da odgovorimo na pitanje, zašto savezu ne treba Ukrajina? Ili bolje rečeno, zašto nije potrebna kao punopravni član organizacije?
Sada NATO aktivno sarađuje s Kijevom, što je nesporno. Ali u ovoj saradnji postoji i neko licemerje, jer je zemlja jednostavno navikla da nervira, provocira Rusiju.
Uporedimo Ukrajinu sa Poljskom. Potonja je, kao što znate, popularna u Sjedinjenim Državama, a samim tim i u NATO-u. Suština je da se Poljskoj ne treba nositi s unutrašnjim društvenim, religijskim, jezičkim rascepom. Ali Ukrajina rastura sve gore navedeno. I u ovoj situaciji, gde su garancije da za par godina u Ukrajini neće izbiti novi unutrašnji sukob? Zakarpatje, kao što znate, već teži Mađarskoj. Samo strah od ponavljanja sudbine Donbasa zaustavlja stanovnike regiona. Sa ove tačke gledišta, čak je i pozicija NATO-a u potpunosti opravdana, jer koji osiguravač će pacijentu izdati polisu?
U Kijevu su to uvek razumeli. Upravo je Petro Porošenko iskoristio temu evroatlanskih integracija u svoje lične svrhe. Vladimir Zelenski ima malo drugačiji pristup. Shvata da je upotreba iste retorike, koja je očigledno neuspeh, glupa. Shvata da međunarodna agenda ne miruje, a zemlje Evrope ga guraju na prijateljstvo sa Putinom. I glasni govori o članstvu u NATO-u neće doprineti normalizaciji odnosa sa Rusijom, u kojoj Zelenski ima relativno dobar napredak.
Wird die Ukraine der Nordatlantischen Allianz beitreten? – Neue Regierung sagt ‘nein‘
