Ivica Dačić – Thom Hanks srpske diplomatije 21. veka

0

Niko nije mogao da predvidi izbijanje epidemije virusa korona, niti je mogao da predvidi kakav zbog toga nered može da nastane u funkcionisanju planete, kakvo smo do tada poznavali. Pojaviće se uskoro genijalci koji će tvrditi da su odavno imali precizna predviđanja kako će sve izgledati, ali ne verujte im. Niko nije mogao da predvidi potpuno zatvaranje svetske trgovine, saobraćaja, milione ljudi van svojih kuća i svojih država u momentu kada su državne granice zatvarale iz sata u sat, kao domine. Svako je mogao da se osloni samo na sebe i na snagu svoje organizacije i logistike, onoliko koliko je do tada uspeo da ih izgradi.

Izbijanje pandemije bio je trenutak istine za sve države i sve međunarodne mehanizme – da li su ili nisu funkcionalni, da li su sposobni da koriste ljudima ili, ipak, postoje samo zbog sebe i svojih činovnika. To je bio stres-test za sve njih, doduše sasvim realan, ne simulacija.

Verovatno nikada nećemo precizno znati koliko je Srba ostalo van svoje zemlje u momentu kada su se, zbog virusa, zatvorile kapije između država. U pitanju je na hiljade, možda nekoliko desetina hiljada ljudi, ne računajući onih oko 400.000 koji su u martu uspeli da se sami dovezu kući, uglavnom iz Zapadne Evrope. Svi ostali bili su mirnodopski redovi Rajani, koje je trebalo pronaći i dovesti kući. A bilo ih je, nema kutka sveta, u kojem ih nije bilo – Peru, Kongo, Koreja, Bali, Tajland, Amerika, Evropa…

I svi su, sa punim pravom, pozvali u pomoć svoju državu za pomoć. Koga drugog? A da li je država bila u stanju da im izađe u susret, da li je u momentu zatvaranja planete bila već dovoljno organizovana i spremna za ovakav poduhvat, da li je imala ljude za ovakav zadatak masovne repatrijacije hiljada svojih građana iz doslovno svakog kutka sveta? Da li je Srbija imala svog kapetana Džona Milera i njegovu ekipu rendžera koji treba da vrate sve redove Rajane kući? Ni to niko nije mogao da zna unapred. Moralo je da se dogodi da bismo saznali.

Mnogi u Srbiji bili su iznenađeni kada je Ivica Dačić krajem aprila 2014. godine postao ministar spoljnih poslova, kada je preuzeo vođenje srpske diplomatije. Bili su iznenađeni i u svetu, bar oni koji se bave Srbijom i regionom. Nije manjkalo ni podsmevanja – te nema diplomatskog iskustva, te ne govori jezike (!?), nema manire… Zavidni Srbi i licemerne međunarodne birokrate, okoreli u ogovaranju u kojem im prođoše i karijera i život, propustili su da uoče i to u šta je vremenom izrasla moderna diplomatija. A naročito nisu razumeli zašto je Ivica Dačić ustvari bio savršeni izbor za šefa diplomatije, i to baš ovakve, moderne, diplomatije 21. veka.

Sve što je o naučio politici, a naučio je gotovo sve, mnogo toga i na teži način, Ivica Dačić danas demonstrira u punoj snazi. U poslednje četiri godine otkako je šef diplomatije, gledamo njegovo najbolje izdanje. Ali gledamo i najbolje izdanje srpske diplomatije, institucija uopšte i tu dolazimo do pitanja sa početka – u kakvom stanju su naša državna organizacija i logistika dočekale svetski korona-haos.

Ivica Dačić je doneo ljudsko lice srpskoj diplomatiji, okrećući iz temelja predstavu o ovoj organizaciji, koju s pravom već decenijama doživljavamo kao krutu, visoko birokratizovanu, neosetljivu na dnevne probleme, gotovo izmeštenu iz realnosti. Organizaciju koja je u stanju da komunicira jedino sa istim takvim posestrimama iz sveta, jer govore istim jezikom, koji nema dodir sa živim ljudima i njihovim konkretnim problemima. Do njegovog dolaska imali smo u garaži zardjalu i nepokretnu mašinu, koja je mogla da služi jedino sebi, tavoreći u modernom svetu kao neupotrebljiva. Dačić je nju podmazao, zamenio neke važne delove i seo za volan. Od tada je prešao stotine hiljada kilometara, posetio više država nego mnogi ministri pre njega zajedno. Upotrebio je svoje najjače oružje i to u godinama svoje pune političke zrelosti – političko znanje, praktičnu političku veštinu i lični šarm. Efekat je impresivan, a jedan njegov deo gledamo danas, kada u hiljadama brojimo sve one srećnike (redove Rajane), koje je srpska država i srpska diplomatija vratila sa svetskih ulica i sa zatvorenih aerodroma, kada su mislili da više nema nade.

Dačić je to mogao da nagovesti kada je pre pola godine pilotirao veoma komplikovanom operacijom vraćanja dece Beograđanki Slavici Burmazović, nakon što ih je otac, Turčin, praktično kidnapovao i odveo najpre u Tursku, a zatim u Iran. Kada se ovakve stvari dogode u Americi, na primer, njihov Stejt department, a naročito njegov šef, postaju heroji u tamošnjoj javnosti. Na malom primeru, Dačić je najavio za šta može biti kadar da uradi. Ni on, naravno, nije znao, da će priliku da to pokaže imati za samo nekoliko meseci. I uspeo je gotovo nemoguće. Da u potpunom haosu koji je preko noći zadesio celu planetu, organizuje i vrati u zemlju (u ovom trenutku) više od devet hiljada srpskih državljana, zatečenih širom sveta, često bez novca, bez viza, bez mesta za prenoćište… Niko osim Dačića i njegovih diplomatskih službenika širom sveta ne može da zna sa kakvim su se situacijama i ljudskim naravima suočavali. Ljudi u panici, bez nade i alternative, tiskaju se oko ulaza u avion, poslednji koji ih može odvesti kući. Neki verovatno gaze preko ljudi (figurativno), lažu (doslovce), smatraju se važnijim od drugih da uđu u transport… A svi do jednog očekuju da ih država zbrine, spase, udobno smesti i posluži u avionu pićem i laganom večerom. Besplatno, naravno.

Velika mreža koja je radila na ovoj operaciji povratka srpskih državljana ne bi bila ni blizu tako efikasna, da je u proteklih nekoliko godina nije „resetovao“ i ubacio u nju ljudsku dimenziju sadašnji šef diplomatije. Dačić je shvatio, a to sada i demonstrira, da moderna diplomatija jednostavno mora imati ljudsko obličje. I onda kada se obraća stranim sagovornicima i partnerima, a naročito kada ima posla sa svojim državljanima. I onda kada smireno, ali uporno, iz meseca u mesec, pregovora sa Hašimom Tačijem u Briselu, potpuno rizikujući svoju poziciju na unutrašnjoj političkoj sceni. I kada u tim razgovorima osvaja naklonost medijatorke, šefice diplomatije EU Ketrin Ešton, i kada ima petlju da priđe Donaldu Trampu i proćaska s njim o Srbiji u prvim mesecima Trampovog mandata, i kada ima 24 sata otvorenu liniju sa gigantom ruske i svetske diplomatije Lavrovom, i kada uspe da „ukrade“ ceo sat Majku Pompeu prilikom inauguracije predsednika Brazila, razgovarajući o Kosovu, da bi Brazil tih dana odustao od priznanja Kosova… A naročito kada otputuje u države za koje nismo ni znali da postoje, kako bi ih ubedio da je fer da sačekaju završetak pregovora oko Kosova, pa da tek tada odluče da li će ga priznati ili neće. Ili kada odluči da prespava u prestonici Somalije Mogadišu, ostavljajući u šoku svoje domaćine, kod kojih niko od stranih državnika nije zanoćio već decenijama, koliko traju sukobi u toj zemlji… Ili kada otputuje u Kinu, kao jedini strani ministar, koji je došao u posetu u jeku zaraze virusom Korona.

Dačić, jednostavno, zna kako danas funkcioniše svetska politika. Pre toga je dobro izučio kako funkcioniše domaća politika. Njegov politički talenat je vremenom prerastao u razrađenu i efikasnu „mašinu“, koja donosi rezultat državi za koju radi. I što je jednako važno, svakom njenom građaninu koji od te države zatraži pomoć. To je diplomatija i to je politika 21. veka.

Orhan Dragaš

orhandragas.com

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime