KAKO SU EJUBA TRIPUT SAHRANILI KAO “ŽRTVU GENOCIDA” Raskrinkana velika srebrenička podvala – sve o pogibiji zločinca muslimanske vojske

0
Foto: Printscreen

Napred, braćo! Četnici su razbijeni. Beže! Hvatajte ih žive! Juriiiš!… Ovim pokličom, 15. jula 1995. godine, jurnuo je na srpske položaje Ejub Golić, zločinac, ratni komandant muslimanske vojske, pre nego što će poginuti i potom tri puta biti sahranjen, a iz Sarajeva potom biti predstavljen kao “žrtva genocida”?!

Jednu od najvećih srebreničkih nepravdi “Novosti” otkrivaju zahvaljujući svedočenju Zorana Jankovića, srpskog ratnog zarobljenika u srebreničkoj koloni, ali i muslimanskim svedočenjima i izvorima.

Ovaj kontroverzni komandant srebreničkog Samostalnog brdskog bataljona “Glogova” tzv. ABiH, poginuo je u jeku borbe u rejonu zvorničkog sela Baljkovica. Tu je prvi put, 15. jula 1995. i sahranjen, drugi put nekoliko meseci kasnije u Živinicama (FBiH), i treći put 11. jula 2010, u Memorijalnom kompleksu “Srebrenica-Potočari”, kada je kao “žrtva genocida” ukopan pod rednim brojem 172.

– Danima sam bio u kilometarskoj koloni srebreničke 28. divizije, sa vezanim rukama, kao zarobljenik i živi štit. Bukvalno pred mojim očima u tom proboju i žestokim borbama poginulo je na stotine muslimanskih boraca. U opštem haosu mnogi su ginuli i od “svoje ruke”, u međusobnom obračunu, ili “kao izdajnici” ako bi, iz ko zna kog razloga, skretali iz kolone ili zaostajali. Žalili su se da su ostavljeni na cedilu i proklinjali međunarodnu zajednicu i snage SFOR-a što su im nešto ranije otvorila puteve da iz zaštićene zone UN krenu u akciju hvatanja generala Ratka Mladića. O tome sam svedočio kao svedok odbrane u Haškom tribunalu – priča Janković.

On svedoči o pogibiji muslimanskog komandanta:

– Ejub je sa začelja prešao na vrh kolone kada je dojavljeno da se “u Nezuku nazire vrh munare džamije”. U tom zanosu je pozvao na juriš. Međutim, smrtno ranjen ubrzo je izdahnuo. Vidio sam da su mu muslimanski saborci bajonetima odmah iskopali mezar – priseća se Zoran, kome su muslimani već sa prvim korakom na “slobodnoj tuzlanskoj teritoriji” polomili rebra.

S muslimanske strane, jedno od najupečatljivijih javnih svedočenja o Golićevoj pogibiji jeste ono Šemse Salihovića, ratnog komandanta Cerske, koji je i sam teško ranjen u poslednjem proboju na Baljkovici. O pogibiji Ejuba Golića kaže:

“U jeku borbe, tu, na Tisovoj kosi, teško je ranjen Golić. Ipak, povikuje: Napred, braćo! Nije prošlo ni nekoliko minuta, a umro je veliki gazija…”.

Kako “Novosti” saznaju, Golićev brat Safet je sa nekoliko boraca telo zakopao u napušteni rov kraj Baljkovice, da bi se nekoliko meseci kasnije, Golićevi saborci vratili po telo koje je zatim ukopano u Živinicama, kod Tuzle. Pošto je tog 11. jula 2010. u Potočare najavljen dolazak najvećeg broja svetskih zvaničnika priređen je i najveći broj sahranjenih. Po treći put premešteni su i sahranjeni posmrtni ostaci Ejub (Latifa) Golića, stoji pod rednim broj 172.

OČEKUJU REAKCIJE NA PODVALU

Iz Udruženja ratnih zarobljenika “Vijenac, Vozuća i ostali”, čiji je Zoran Janković član, očekuju reakciju i na ovaj “skandalozni falsifikat i “ujdurmu Sarajeva”.

– Da se tako nešto falsifikovalo kod nas, sve živo bi reagovalo i osudilo skrnavljenje istine. U BiH je to još učinjeno prema poznatom komandantu, a koliko li je tek nepoznatih i “običnih” boraca dobilo oreol žrtve navodnog genocida – upozoravaju iz Udruženja.

SLOBODA
Janković je slobodu dočekao 24. marta 1996. Do tada su ga muslimani, svedoči, dobro skrivali na tzv. “slobodnoj tuzlanskoj teritoriji”.

ALO, NOVOSTI

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime