četvrtak, 3 decembra, 2020
Naslovna Aktuelno Kragujevac: Otkaz nakon bolesti

Kragujevac: Otkaz nakon bolesti

0

Šta se desi kad se radnica teško razboli, a poslodavac je u sve dobro upućen i kada vidi da je bolest napredovala uruči joj otkaz pod izgovorom da nije zbog bolesti, nego zato što se nije uklopila u sistem rada i okruženje

Četrdesetšestogodišnja Kragujevčanka Anđelka Todorović je, nažalost, samo je jedna od osoba obolelih od karcinoma koja se sreće sa velikim nepravdama u trenutku kada bije svoju najveću bitku – za život. S jedne strane treba pobediti bolest, jer za to je više razloga, ostati hladne glave i čistog razuma da se sve to prebrodi, a sa druge strane izboriti se sa brigama zbog egzistencije, koja izmiče nakon saznanja i potvrde da ima karcinom dojke, koje podrazumeva dugotrajno lečenje i još duži oporavak.
Ovoj bankarskoj činovnici, inače samohranoj majci jednog petnaestogodišnjaka, uručen  je otkaz za vreme bolovanja pred kraj prošle godine. Insistiralo se da ga prekine po svaku cenu iako prima hemioterapiju, da bi pretpostavljeni mogli da joj uruče rešenje o otkazu, kako se kasnije ispostavilo.
A ona je, u tom  trenutku, imala stambeni kredit, jedino primanje u kući, maloletno dete…  Predstoji joj uz sve to i skupo lečenje i neizvestan ishod. Da ironija bude veća, možda neće imati ni pravo na novčanu nadoknadu u slučaju gubitka posla na Nacionalnoj službi zapošljavanja, jer je pre pola godine sporazumno raskinula radni odnos sa prethodnim poslodavcem da bi prešla da radi u ovoj banci, nadajući se boljim uslovima.
Da može da se vrati vreme unazad Anđelka to sigrno ne bi uradila. I to se zove pravda i briga za teško obolelog, krajnje nemoćnog čoveka koji ne može u takvom stanju da pronađe novi posao.

Humanost pala na ispitu

Anđelka započinje ovako svoju priču:
–    Bila sam do juna meseca prošle godine radnik „Eurobanke”. Radnik sam u toj banci bila 20 godina. Ukazala mi se prilika da pređem u „Adiko” banku gde mi je predstavljeno da su uslovi bolji. Dobila sam ugovor za stalni radni odnos sa šest meseci probnog rada, tačnije do 31. decembra 2019. godine. To ne bih uradila da sam znala da ću ovako teško da se razbolim.  Po dolasku u novu banku videla sam da nisam simpatična direktorki filijale, ali šta ćeš, tu si gde si – ćuti i radi.
Drugog decembra saznajem da imam rak dojke i odlazim na bolovanje kako bih spremila sve rezultate za komisiju. Direktorka me svaki put kada je pozovem da je obavestim dokle ću biti na bolovanju obaveštava da nema ko da radi i da ne može da nađe zamenu. Prekidam bolovanje i dolazim na posao, verujući da sam im potrebna. Istog dana (16. decembra) dobijam rezultate biopsije koja potvrđuje rak dojke i obaveštavam je. Direktorka mi narednog dana uručuje otkaz, ostavlja me bez egzistencije jer ovako bolesna ne mogu da nađem drugi posao, sa izgovorom da to nema veze sa mojom bolešću i „ko zna od kada ja to vučem”.
Ujedno sam i samohrani roditelj petnaestogodišnjeg dečaka. Po mišljenju direktorke filijale u Kragujevcu ja se nisam uklopila i moje znanje za posao nije adekvatno. U „Eurobanci” sam radila na svim pozicijama u filijali, pa sami zaključite da li je to moguće, jada se Anđelka Todorović nameštajući periku, na koju se još uvek nije navikla, jer joj je zbog terapije opala kosa i nastavlja s pričom:
– Odlazim na NSZ i tamo mi kažu da najverovatnije neću imati pravo na nadoknadu sa biro-a jer sam prvi ugovor raskinula sporazumno (čekam rešenje). Ja sam pročitala zakon i to u njemu ne piše, ispravite me ako grešim, kaže Anđela koja ne može da traži drugi posao jer je počela sa hemotetapijama.
– Kakvi smo to ljudi postali i kakav je ovaj naš zakon? Znam da ima mnogo slučajeva kao što je moj i molim vas, ako je to moguće, da podignete svest ljudima koji donose zakone da treba da se nešto promeni u vezi sa ženama bolesnim od raka dojke, jer niko od nas ne želi da bude bolestan, zaključuje naša sagovornica.
Anđelka tvrdi da pre toga 15 godina nije bila kod lekara, takoreći prazan joj je zdravstveni karton. Antibiotike nije pila još od porođaja, niti je imala drugih tegoba, sve do nedavno. Zar čovek nema prava da se razboli, pita se glavna junakinja ove priče.
Kaže da nije mogla da poveruje da je direktorka ni jednom za sve vreme nije pitala kako joj je, nego ju je interesovalo jedino kada će početi da radi, pa ni posle otkaza nije je udostojila ni jednog pozvala da kao čovek pita kako podnosi terapiju i ovu situaciju ugrožene egzistencije, kao da je bilo jedino važno skinuti je što pre sa platnog spiska.
Prilikom uručenja otkaza Anđelka je direktorku direktno pitala: „Znate li da me sada ostavljate bez egzistencije. I ne samo mene, nego i moje dete”, našta joj je
hladno odgovorila: „To ste, Anđelka, mogli da predpostavite i na to ste morali da računate”.
– U celoj ovoj situaciji ljudi se ponašaju bez trunke ljudskosti u sebi. Oni me, samohranu, bolesnu majku ostavljaju bez sredstava za život. A treba da se lečim, ne smem da se sekiram oko bilo čega, a kako ne sikirati se, pita se naša sagovornica.
Sva ta naknadna priča i karakteristike koje su joj napisali u „Adiko” banci i koje se svode ma to da se nije uklopila u njihov sistem rada i okruženje, su, po mišljenju Anđelke, smišljene da bi se nekako oprali za ovakav postupak.

Zaštićene samo trudnice i porodilje

– Ako nisam odgovarala kao radnik, što mi odmah nisu uručili otkaz nakon mesec-dva dana, nego su čekali do sada? U tom slučaju moj život bi sada imao drugi tok, kaže Anđelka.
Po njenim navodima direktorka je od početka bolesti bila informisana od čega boluje i našta se sumnja. Kada je stigao nalaz od biopsije koji potvrđuje rak dojke, tu vest joj je odmah saopštila, i praktično tu zapečatila sudbinu. Teško je poverovati da je to bila puka slučajnost da joj već sutradan direktorka uručuje otkaz pod izgovorom da to nema nikakve veze s njenom zdravstvenom situacijom.
Anđelka je išla i u Inspekciju rada da se raspita za svoja prava. Zanimalo ju je ako je na bolovanju da li može dobiti otkaz i tamo saznala da su praktično samo zaštićene trudnice, porodilje i žene koje su na bolovanju zbog nege deteta i da ona nema nikakva prava.
Ovako obespravljena Anđelka je želela samo da javno ispriča svoju priču, znajući da to neće promeniti ništa u njenom slučaju, ali bar da se zna kakvo smo mi zapravo društvo i na kom nivou su nam svest, humanost i ljudskost. Tvrdi da to nije uradila samo zbog sebe, koliko zbog drugih koji se već nalaze ili će se naći danas-sutra u sličnoj životnoj situaciji. Možda će neko, ko o ovom odlučuje, uskoro staviti prst na čelo i kvalitetnije zaštititi ljude obolele od teških, ne samo malignih bolesti.
Za sada Anđelka ima u ovim teškim trenucima samo porodicu koja je uz nju, oca i sestru koji joj kupuju lekove za podizanje imuniteta i one kojih nema na pozitivnoj listi, i sina srednjoškolca koji je bodri da se ne preda.

kragujevacke.rs

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime