Mali puč među prijateljima u Demokratskoj stranci

0

Jača i strastvenija borba unutar stranaka i koalicija nego po liniji vlasti i opozicije, obeležiće predstojeće junske izbore. U toj borbi neće biti pobednika i poraženih u uobičajenom smislu, budući da se i ne vodi za glasove birača. Borba se vodi za “preuzimanje” političkog polja protivnika.

Potpredsednica Demokratske stranke Aleksandra Jerkov svojim političkim profilom je otelotvorenje tog “preuzimanja”. Po tome je najviše slična Aleksandri Joksimović, sadašnjoj ambasadorki Srbije u Londonu. Joksimović je uspon počela na davnim lokalnim izborima u Beogradu, kada je sa svojom bebom u jednoj ruci, i lecima u drugoj, išla od vrata do vrata i postala odbornica DSS-a Vojislava Koštunice. Kada je lider DS Zoran Đinđić nakon zimskih protesta 96/97 postao gradonačelnik, a sedište stranke sa Terazija preseljeno u vilu u Krunskoj, “kadrovsko preuzimanje” iz DSS-a Aleksandre Joksimović predstavljeno je kao veliko osveženje. Joksimovićoj je dodeljena pozicija portparola stranke kojoj ona nije bila ni vična ni dorasla. I, treba li reći, na čuđenje novinara kojima se činilo da od Gorana Vesića i Slobodana Vuksanovića, koji su “držali kontakt” sa medijima, gore ne može.

Međutim, pomenuta dvojica su, noseći se i sa uvek dobro obaveštenim i medijski usmerenim radikalima Vojislava Šešelja, još nešto i radili. Vesić mora da je i sad ponosan na to kako je tabloidima dojavio da je kod Slobodana Miloševića u Predsedništvo Srbije upravo ušao tadašnji šef CIA Džon Dojč.

Što se tiče Aleksandre Joksimović, ona je ubrzo tiho skrajnuta na mesto osobe zadužene za kontakt sa diplomatama, a portparol je postao jedan od vođa studentskog protesta Čedomir Antić.

Iako više ništa nije isto – vreme, ljudi, politika – izvesne sličnosti sa Aleksandrom Jerkov postoje. I njeno “preuzimanje” iz Lige socijaldemokrata Vojvodine u odsutnim danima kada je Aleksandar Vučić počeo da učrvšćuje svoju vlast – u januaru 2013. predstavljeno je kao mudar kadrovski korak. Jerkov je poput Bojana Pajtića, tada još uvek premijera Vojvodine i njegovog operativca Dušana Elezovića, trebalo da predstavlja “zdrave snage oporavka” stranke koja je upravo izgubila vlast. Ipak, Aleksandra Jerkov se uglavnom novinarima uporno nije javljala na telefonske pozive. Niti se iole zauzela da ličnim prisustvom u medijima pruži podršku drugovima iz DS-a koji su tada u velikoj antikorupcijskoj akciji bili privođeni i saslušavani, od Olivera Dulića i Saše Dragina…

Zato je zanimljiv obrt sudbine da je sada kada je Jerkov u sličnoj ulozi žrtve, nju ispred zgrade policije, podržala svojim prisustvom grupa onih koje sadašnji predsednik DS Zoran Lutovac zove “pučistima”. Kao najviše pozicionirani funkcioner u toj grupi Aleksandri Jerkov bi trebalo da “izda” Lutovca i proglasi se za predsednika, pod uslovom naravno da uspe da pribavi pečat DS, odnosno ovlašćenje da je zastupa. Zbog verodostojnosti potpisa Jerkov je i saslušana u policiji, koja je revnosno postupila po krivičnoj prijavi pravnog tima Zorana Lutovca. Odbijajuči da se “povinuje” puču Lutovac je odlučio da unapred brani svoju lidersku poziciju, time što nije čekao da mu Jerkov “preuzme” stranački pečat. Tako je nastao nezapamćen predsedan u novijoj političkoj istoriji Srbije da policija razmatra da li su krivotvoreni potpisi za sazivanje Glavnog odbora jedne parlamentarne stranke. Međutim, po DS je i to još manje bolan presedan nego da socijalista Branko Ružić, kao ministar državne uprave, presuđuje koja je Demokratska stranka prava. Ona čija bi predsednica mogla biti Jerkov ili ona čiji je predsednik Lutovac.

Foto: BETA

Pri tome treba imati u vidu da “pučisti” koji su isturili Jerkov kao predvodnicu znaju da im je najveća vrednost na političkoj sceni samo ako su članovi, odnosno poslanici Demokratske stranke. Ukoliko se “odvežu” od DS njihova politička cena pada. Za razliku od Gordane Čomić malo se uzdaju u svoje ime, odnosno svesni su donekle da bi na izbornim listama odbijali glasove, umesto da ih privlače. I za razliku od Saše Panovića, još manje se uzdaju u svoje profesionalne političke sposobnosti, da bi mogli samostalno da rizikuju nastup. Puzajuće preuzimanje DS sa munjevitom završnicom, je zato njihov logičan izbor. Ukoliko bi uspeli da 31. maja smene Lutovca i da objave da DS odustaje od bojkota i izlazi na izbore, svakako bi od vlasti Aleksandra Vučića dobili dodatne dane da skupe potpise građana za kandidature. Demokratska stranka i dalje ima ostatke nekadašnje partijske mreže po terenu i to bi bilo napeto, ali fizički izvodljivo.

U preuzimanju je očigledno da računaju na osnivače i starije članove DS, mada se ponekad čini da su u stranci uglavnom samo takvi i ostali. U seriji tribina o evropskom putu, koje je Lutovac pokrenuo istovremeno kada i u međuvremeno obustavljeno reujedinjenje sa ZZS Nebojše Zelenovića i SDS Borisa Tadića, publika je bila malobrojna i vremešna. Zbog traženja podrške od tog starijeg članstva i onih koji bi po tradiciji glasali za DS šta god da o njoj misle, Jerkov i pominje svoje sukobe sa Vojislavom Šešeljom. Samo što se istini za volju, ti sukobi ma koliko neprijatni i opasni, odvijaju u vremenu kada je Šešelj beznačajna senka u odnosu na ono što je bio 90-tih. U odnosu dakle, na to vreme koje stara garda DS pamti. I drugi među “pučistima” poput Balše Božovića se pozivaju na isto, mada su “preuzeti” ili “spušteni” u stranku, mnogo kasnije, kada je već bila na vlasti. Glavna autentična veza sa tim vremenom je glumac i plišani revolucionar, doduše i nekadašnji ministar Branislav Lečić, što “pučistima” daje donekle na težini. Donekle, zato što je Lutovac pokrenuo odbranu i na tom polju osnivanjem nečeg što se zove Građanski demokratski klub, okupljanjem grupe intelektualaca koja mu u javnosti daje podršku. Ipak, nisu svi članovi tog kluba podržali Lutovca. I njemu, koji jeste bio u DS-u u tim slavnim vremenima 90-tih, za razliku od Jerkov i Božovića, zaista nedostaje da ga javno podrži neko poput Vesne Pešić. Odnosno, bilo ko od preostalih Miloševićevih poznatih opozicionara iz tog vremena.

Međutim, ono što najviše ruši Lutovca, nisu toliko mladi pučisti ojačani starim i zaboravljenim zvezdama poput Dragana Domazeta. Lutovac i dalje ima odstupnicu da se brani time da je DS stranka rasprave, debate i demokratskog nezadovoljstva. Njega najviše ruši to što je sasvim jasno da bojkot ne uživa nikakvu međunarodnu podršku. Ni Zapada koji ne može biti protiv izbora kao što ne može biti ni protiv onog što se zove slobodno tržište, ni Istoka, odnosno Rusije čija je zvanična doktrina nemešanje u unutrašna pitanja drugih. Kako ističu u obaveštenim krugovima, najuticajniji faktori međunarodne zajednice se uopšte nisu ozbiljno bavili izborima u Srbiji. A to znači ni smenom Aleksandra Vučića s vlasti.

Jasmina Lukač, Demostat

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime