POZNATI ŠVAJCARSKI LIST OBJAVIO TEKST O SRBIMA OD KOJEG ZASTAJE DAH! Fenomenalan članak o našem narodu, slavnoj istoriji, žrtvama, junacima, časti, ali i Evropi, Americi…

0

Renomirani švajcarski nedeljnik Veltvohe (Weltwoche) objavio je autorski tekst Kristofa Morgela, istoričara medicine i političara Narodne partije Švajcarske SVP/UDC o „Herojskom srpskom narodu“ (Heldenvolk der Serben).

Ugledni švajcarski nedeljnik Veltvohe (Weltwoche) objavio je autorski tekst Kristofa Morgela, istoričara medicine i političara Narodne partije Švajcarske SVP/UDC o „Herojskom srpskom narodu“ (Heldenvolk der Serben).

Tekst prenosimo u celosti:

Srpska nacija ima istoriju punih borba i žrtvi. Evropa mnogo duguje ogromnoj srpskoj spremnosti da se žrtvuje.

Retko koji je drugi evropski narod bio kritikovan tako brutalno u Zapadnoj Evropi u poslednje tri decenije kao što je Srbija. Većina međunarodnih izjava posle raspada Jugoslavije bila je negativna, i često praćena strašnim neznanjem.

Za skoro sve komentatore glavni krivac za poslednje balkanske ratove i zločine u vezi sa njima bio je jasan od samog početka. Kad je austrijski pisac i nobelovac Peter Handke pozvao na „Pravdu za Srbiju“ 1996. godine, zahvatio ga je pravi cunami ogorčenja, a posebno je stizao iz Nemačke i Francuske.

Mnogi Srbi se s pravom osećaju neshvaćenima i napuštenima. Oni pate zbog užasa koji su drugi širili o njima. Čak i pre izbijanja Prvog svetskog rata, čak i ozbiljne novine u Dunavskoj monarhiji i u Nemačkoj imperiji vređale su Srbe da su varvarski, odvratni narod, tretirali su ih kao gomilu razbojnika i kraljevskih ubica. Svakom ko bi im kao zarobljenik pao u ruke iskopane bi bile oči, a povrh toga i nos, uši i genitalije. „Srbija mora da umre“ pisalo je na pamfletima sila Osovine.

Arčibald Rajs

Švajcarci su to videli sasvim drugačije. Bolničarka Crvenog krsta Luiza Probst, koja je tri meseca brinula o ranjenim vojnicima u Beogradu 1913. godine, pisala je o Srbima: „Shvatali smo njihovu borbu za slobodu i radovali se njihovim pobedonosnim bitkama“. Drugi balkanski rat protiv Bugarske bio je zaista uspešan i dolično je proslavljen u bolnici. Sestra Probst je sve vreme doživljavala ljude u „potpuno stranoj zemlji“ kao „učtive i ljubazne“ i bila je potpuno uverena u švajcarsku misiju da „pomaže Srbima u nevolji“.

Na početku Prvog svetskog rata Rodolf Arčibald Rajs, profesor za kriminalistiku u Lozani, sa neutralne tačke gledišta izveštavao je o neopisivim ratnim zločinima koje su austrougarske trupe počinile nad Srbima: „Odavno je moćna Austrougarska odlučila da uništi demokratski i slobodarski srpski narod.“

Švajcarski stručnjak je dokumentovao da su korišćeni zabranjeni eksplozivni projektili koji su izazivali strahovite povrede, da su ubijani zatvorenici i civili – deca, žene i stari ljudi. Bilo je silovanja, namernih sakaćenja, otmica, pljački i namernih podmetanja požara. Sva ova planski smišljana okrutna dela nad Srbima bila su u suprotnosti sa pravilima međunarodnog ratovanja, a dolazilo je i do sravnjivanja neutvrđenih gradova.

Vojnici Dunavske monarhije su brutalno besneli nakon što su im Srbi naneli razarajući poraz kod Jadra i Cera između 16. i 24. avgusta 1914. Bila je to blamaža za vojsku Habzburškog carstva, koja je bila nadmoćnija po broju i opremi od srpske, a taj poraz je držan, što je bilo više moguće, u tajnosti. Posle 1916. godine hrabri srpski vojnici, uglavnom prosti zemljoradnici i pastiri, izborili su se za svoju slobodnu otadžbinu na strani pobedničkie Antante.

Volfgang Gete se divio Srbima

Srpski narod je vekovima živeo u ratnoj napetosti na raskrsnici između istoka i zapada. Sloveni doseljeni u rimski Ilirik u ranom srednjem veku postepeno su prevedeni u hrišćanstvo pod uticajem Vizantije. Od 1171. vladala je dinastija Nemanjića, a dva veka duga vladavina kulminaciju je doživela krunisanjem srpsko-grčkog cara Stefana Dušana 1346 godine.

Srpska pravoslavna crkva bila je verni sluga državne ideje, ali je istovremeno uživala zadivljujuću autonomiju. Car Dušan je priredio zakon kojim su se ograničavala prava i privilegije vladajućih klasa u odnosu na narodne mase, obezbedio uzornu upravu i utvrdio nezavisnost samih sudova od carske vlasti.

U odlučujućoj bici 15. juna 1389. na Kosovu polju, o čijem se ishodu može raspravljati, pali su i turski sultan Murat i kasnije osvešćeni srpski vladar Lazar. Od tada, u stihovima kao u himni, Srbi su pevali o junaku Milošu Obiliću, vitezu bez straha i krivice koji je ubio sultana i tako sprečio zulum.

Johan Volfgang Gete se divio srpskoj narodnoj poeziji najviše, pored ljubavnih pesama zadivljujuće lepote, o epovima Marka Kraljevića (1335–1394 / 95): „On je najviši i najneukrotiviji od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovnih želja i ciljeva“.

Pogrešno bi bilo misliti da je srpsko carstvo propalo na Kosovu Polju, pošto je posle te bitke opstalo još sedam decenija u ekonomskom i kulturnom procvatu. Ipak, istoričar Hajnrih Gelcer iz Bazela govorio je o svetsko-istorijskoj bedi tog nesrećnog dana 1389. godine koji je oteo vlast od Srba koji opisuje kao „sjajni narod, najplemenitiji od svih slovenskih plemena“. Srbija je sve do 1459. pružala uporni otpor Turcima koji su napredovali, ali je na kraju podlegla njihovom naletu.

Srpska revolucija

Nijedan narod se nije borio protiv osmanske vlasti duže od Srba, koji su prvi prišli Turcima, a poslednji proterani. Čak i da je srpska država nestala sa mape na 350 godina, zahvaljujući neprekidnom radu pravoslavne crkve, izraženom osećaju za tradiciju i živom sećanju na ranije herojske epohe, Srbi nikada nisu uspeli da se pomire sa svojim okupatorima. Podržavali su Austrijance, Ruse i Mlečane u borbi protiv Turaka.

Ali nezavisnost su osvojili samo sopstvenim naporima: od 1804. do 1814. godine se pobunio Đorđe Petrović, “Crni Đorđe” (Karađorđe), i porazio više puta Turke. Posle poraza, Miloš Obrenović je organizovao Drugi srpski ustanak 1815. godine i izborio samostalnu kneževinu.

Ugledni nemački istoričar Leopold fon Ranke je 1829. godine svojim delom „Srpska revolucija“ tematizovao prošlost Srbije u evropskoj istoriografiji i opovrgao predrasude o nepostojanju istorije slovenskih balkanskih naroda, kao i njihovoj nesposobnosti da formiraju državu. Devetnaesti vek doneo je nekoliko promena na prestolu između porodica Obrenović i Karađorđević, ali i postepenu političku, ekonomsku i kulturnu modernizaciju.

Rusija kao zaštitna sila

Rusija je propagirala političko i kulturno ujedinjenje svih Slovena (panslavizam) i danas je svojevrsna zaštitna sila. Srbija je 1882. godine proglašena kraljevinom. Tragični događaji su bili neizbežni, kao što je ubistvo kraljevskog para 1903. i 1934. godine. Pod kraljem Petrom I Karađorđem, Srbija je u Drugom balkanskom ratu 1913. mogla skoro udvostručiti svoju teritoriju, pored toga tu su bili Sandžak, Kosovo i Severna Makedonija. Posle Prvog svetskog rata osnovana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) pod nazivom Jugoslavija od 1929. godine, koja se izričito proglasila neutralnom.

Nacistička Nemačka je 1941. godine napala Jugoslaviju bez objave rata, ali uz masovno bombardovanje Beograda. Zemlja je morala da se preda, pri čemu su Hrvati često pomagali Nemcima, što objašnjava kasnije tenzije. Ipak, Srbi su ostvarili dve male pobede: u jesen 1941. „Užička republika“ je bila prvo oslobođenje jednog nacistički okupiranog područja u Evropi, a 12. februara 1942. godine 105 zatvorenika je uspelo da pobegne iz niškog koncentracionog logora. Sa 1,7 miliona mrtvih, odnosno više od deset odsto stanovništva, Jugoslavija je platila jedan od najvećih danaka u krvi od svih zemalja tokom Drugog svetskog rata.

Kontroverzno bombardovanje

U novembru 1945. harizmatični borac otpora Josip Broz Tito je proglasio komunističku republiku Jugoslaviju koju su činile Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija. Tito se ubrzo okrenuo od sovjetskog modela socijalizma i prišao Zapadu. Početkom 90-ih godina prošlog veka došlo je do raspada jugoslovenske države i izbijanja krvavih ratova u Jugoslaviji. Slobodan Milošević, poreklom iz Crne Gore, pokušao je, kao nacionalistički komunista, da vojno spreči otcepljenje pojedinih država.

U ozloglašenim Balkanskim ratovima krajem 20. veka svi umešani činili su zverstva i ratne zločine. Uzrok i posledicu, žrtvu i počinioca teško je klinički razlikovati s obzirom na više godišnjeg etničkog nasilja, svađe i proterivanja. Za Zapad je, međutim, srpska strana od početka uspostavljena kao ratni huškač i agresor. Nedelje teškog bombardovanja srpskih gradova od strane NATO-a (sa nemačkim učešćem pod crveno-zelenom vladom) 1999. godine i dalje su veoma kontroverzne, pogotovo što su sprovedene bez mandata UN.

Bajden i mostovi

U svakom slučaju, Srbi nisu zaboravili reči sadašnjeg američkog predsednika Džoa Bajdena: „Predložio sam da pošaljemo američke pilote i dignemo u vazduh sve mostove na Drini… .

U međuvremenu, Republika Srbija odavno je parlamentarna demokratija kojoj više nije potrebno spoljno podučavanje. Predsednik je Aleksandar Vučić iz Srpske napredne stranke, dok je premijerka Ana Brnabić, koja otvoreno živi u homoseksualnoj zajednici. Srbi su i u svetu i u svojoj zemlji poznati kao profesionalci, posebno u oblasti trgovine i usluga, ali i nauke.

Oni nisu ništa manje moderni i otvorenog uma od bilo kog drugog naroda. A mitovi o njenoj herojskoj prošlosti važni su za njen život, kao što su legende o Telu i zakletvi na Ritli za nas Švajcarce. Srbi su odavno od heroja istorije postali heroji svakodnevice.

ALO

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime