Starozavetni pesnik je jednom I za svagda definisao hrišćanski antropološko-ontološki koncept, I zanavek odredio teliološki smisao čoveka –
Imati Boga u sebi, na jedan tajni I razumom nesaznatljiv način, protivrečni, način gde sa saznanje više dešava u srcu, nego u svesti, nečin gde se sreću prolazno I večno Ali I na jedan dinamičan I podvižnički način, gde se čovek predaje Bogu da vodi kroz ponore I bure života, I gde ga moli da se nebesa Njegova u njemu ogledaju Čovekovo stremljenje ka Bogu, a samim time I ka bližnjem, bilo je I ostalo imperative hrišćanstva, njegova osnovna ideja, ali I osnovni izbor, primarni čovekov opdgovor na Božije pitanje. I
sto pitanje, koje je pre više hiljada godina čuo Avram, a posle njega njegovi potomci, pa proroci, pa Presveta Bogorodica, pa apostoli – pitanje koje se uvek u tišini I samoći postavljalo, pitanje, koje je zapravo bilo odgovor, odgovor na onu čovečiju težnju o kojoj prorok Isaija govori: E kad bi razdrao nebesa I sišao na zemlju, I zatresle se gore od tebe. Pitanje koje je bila ispružena ruka I poziv da se ostavi sve. I krene u nepoznatu zemlju, I, najzad, poziv da se bude savršen kao Sam Otac Nebeski.
Rastko Nemanjić rođen je u jednom nesrećnom vremenu epskih razmera, na ruševinama jedne drevne civilizacija I kulture koja je još postojala samo u ruševinama drevnih gradova I pričama putnika, o ostacima večnog carstva, negde daleko. Rastko je , takođe, rođen u zemlji punoj puteva kojima su nekad prolazile legije I karavani, a kojisu sada zapusteli, zemlji u kojoj su ostaci veličanstvenih građevina svedočile o veličini jedne kulture, zemlji u kojoj se jedan neprosvećen I varvarski narod sreo sa nečim što nije mogao da razume na pravi način, sa čim sa čime je trebao tek, na pravi način, da bude upoznat. . Mladi Rastko je odrastao I sazrevao u jednim nepostojanim pšolitičkim prilikama I u jednom surovom svetu , koji je svoja pravila nametao svima I svoju bolest prenosio svakom, ali ne I njemu: U potrazi za zadovoljenjem svoje žeđi za saznanjem da to što mu svet nudi nije sve, da ne može biti sve, I on sam je postavljao pitanja, I ubrzo je stigao odgovoro, isti onaj koji su mnogi dobili pre njega. Rastko, u svojoj mladalačkoj, ali plamtećoj veri, prihvata Božiju ruku I Božiji poziv, ostavlja sve I polazi u daleku, nepoznatu zemlju tražeći svoj plamteći Grm, tražeći izvor Vode Života. Put ga vodi, preko onog što je ostalo od jednom moćnog I surovog carstva, carstva koje je je nekada davno pokreno ne mržnjom, nego ljubavlju, ne mačem nego Krstom, carstvu kome je učinjena milost I dar da u jednom trenutku istorije bude pronosioc svetolosti prosvećenja mnogobožaca, sve do poluostrva Atos, Vrta Majke Božije, mesta koje je sveti psalmopojac mnogo ranije opevao, pevajući: sve što diše neka hvali Gospšoda!!! Tamo, pod okriljem Presvte Bogomajke I svetih staraca, Rastko se usaršava I penje na lestve koje vode u nebo, I isto kao što je Jakov preobražen u Izraila, Simon u Petra, Saul u Pavla, tako Rastko pšostaje Sava, stavljajući na taj način tačku na priču svog pređašnjeg života, ali u isto vreme, počinjući da piše novu priču. Orošen blagodaću, on odmah, na početku, pokazuje svoju veličinu I mudrost – on, prepoznajući tugu svojih roditelja koji ga mole da se vrati, nudi solomonsku mudrost – mesto on da ode njima, on njih zove da dođu k njemu, stavljajući im paradigmu monaškog života kao najuzvišenijeg puta kojim čovek može hodati.
U svome nezaboravljanju svoga naroda I neizmernoj ljubavi pram njemu, on diže Hilandar, temelj I sidro koje će zanavek biti centar srpskog duha, srpskog jezika, kulture, umetnosti – svih pozitivnih težnji koje jedan narod ikada može imati u svom biću.
Prateći Hristove reči da su blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati, on miri zavađenu braću na očevim moštima. I, opet, on u svojoj tišini gleda svet, sada zna da ima nečeg višeg, nečeg boljeg, ali zna da je njegov narod u istom tom svetu, još u turbulentnijim vremenima, na razmeđi dve civilizacije, dve vere, dve kulture, on prepoznaje opasnost koja dolazi sa zapada, prepoznaje opasnost koja dolazi I sa istoka, ali I opasnost koja dolazi od samog njegovog naroda. Sava pre Šekspira postavlja pitanje: Biti ili ne biti? I ne zaustavlja se tu, već daje svoj, a možda I autentični odgovor srpskog naroda – on pre Njegoša izgovara: neka bude što biti ne može!!! U okolnostima kada je, čini se, sve bilo protiv njega, kada je njegov narod imao sve istorijske šanse da nestane, bilo po latinskim unijaćenjem bilo pod grčkim etnofilitizmom, on, uzdajući se samo u Boga I Majku Božiju, uspeva da izdejstvuje nezavisnu srpsku Crkvu, postavljajući tako temelj srpskom narodu I državi I pokazujući jedan istorijski pravac koji je ostajao poznat I u najtežim vremenima. Ostaje velika tajna kako jedan čovek može nositi ceo jedan narod u svom srcu, kao što je itajna kako je tom srcu bilo kada je napuštalo svoj narod, kada je, zbog neslaganja sa politikama I ponašanjem svoji sinovaca, Sava napustio tron arhiepiskopa Srpskog I otišao iz Srbije, kada je, stajeći na granici tadašnje Srbije, okrenuo se I zadnji put je pogledao, znajući zasigurno da je više nikada neće videti, postavljajući, možda, zadnji uzor velikanima ovog naroda – da umru van svoje zemlje.
Danas, mi možemo biti svedoci jednog krajnje licemernog I farisejskog odnosa prema Svetom Savi, sa jedne strane isticanja njega kao srpskog prosvetitelja I učitelja I veliki istorijske ličnosti, dok sa druge strane, mi smo, kolektivno, odbacili put koji nam je Sava ostavio, odbacili njegova načela, njegovu veru, zatvorili ga u školu, dali mu jedan dan u godini ukazujući mu poštovanje izlizanim priredbama I čitanjem biografije. Ostaje samo da se pitamo: da li bi smo I mi, , da se Sava sada pojavi ispred nas , kao veliki inkvizotor Hristu, rekli: Što si došao da nam smetaš?
Stevan Simonović
