ŽIVKO JE POSLEDNJI KRAJIŠKI VOJNIK “Vi idite, ja ne dam svoju zemlju”: Hrvati ga pet godina posle rata jurili po šumama, na kraju je umro HEROJSKOM SMRĆU!

0
Živko Korać, Foto: Facebook printscreen

Ovo je priča o čoveku koji nije hteo da se povuče sa kolonom izbeglica 1995. u hrvatskoj agresorskoj operaciji ”Oluja”.

Uzeo je oružije i odmetnuo se u šume gde je bio strah i trepet za hrvatske vojnike punih pet godina.

Živko Korać je rođen 29. oktobra 1957. u Velikom Šušnjaru u srcu Banije u porodici velikih vernika. Zbog pravoslavne svesti i velikog patriotizma nikad nije bio član komunističke partije, što mu je bila prepreka da dobije posao u velikim firmama. Odmah na početku ratnih sukoba Živko se odaziva pozivu i stupa u odbranu srpskih sela i gradova na Baniji.

Takođe je bio jako poštovan zbog svoje blage naravi ali i odličnog snalaženja i poznavanja terena na prostoru Banije. Tokom rata je bio i dva puta ranjavan, na Benkovcu i u operaciji ”Koridor”. Avgusta 1995. Hrvatska pokreće zločinljačku operaciju ”Oluja” sa kojom uspeva da protera srpsko stanovništvo i počini masovne zločine. Tokom povlačenja srpskih izbeglica, Živko je svojoj porodici rekao ”Vi idite, a ja ne dam svoju kuću i svoju zemlju”.

Nakon toga Živko odlazi kod svoje bake u Veliki Šušnjar gde se skriva kratko vreme. Tu ubrzo ubija hrvatskog vojnika koji je često dolazio u to već opljačkano i proterano srpsko selo. Posle toga Živko oblači uniformu Srpske vojske Krajine uzima naoružanje i odlazi u šume.

Hrvatska vlast organizuje poteru za, kako navode, ”odbeglim četnikom” tu se uključuje policija i vojska Hrvatske, te im se pridružuju i lovci iz lovačkog društva ”Fazan” koji pod maskom lova na divlje zveri uveliko učestvuju u poteri.

Pored velikog broja naoružanih ljudi tu su još uključeni psi tragači i helikopteri. Živko Korać je jedinu prednost imao u tome što je Baniju znao kao svoj džep. Tokom hajdukovanja Živko je likvidirao još troje Hrvata kako bi izbegao otkrivanje, među njima bio je i jedan lovac koji je krenuo da uhvati tu ”divlju zverku” jer je novčana nagrada bila jako primamnjiva.

Živko nikad nije terorisao narod a mogao je da je hteo, takođe je mogao preći preko Une na teritoriju Republike Srpske ali nije, jer mu je rodna gruda bila svetinja. Na Srpsku novu godinu 14. januara 2001. kad je planina bila bez lišća, Koraća konačno uspevaju da opkole, taj dan je borba sa Živkom trajala dva sata jer je tokom bežanja Korać pružao otpor bacajući bombe na hrvatske policajce.

Videvši da se našao u bezizlaznoj situaciji i bez pomišljanja na predaju, Živko je aktivirao bombu i stavio sebi na prsa. Kad su se konačno usudili da priđu mrtvom telu Koraća, videli su na njemu uniformu Srpske vojske Krajine koja im je nakon pet godina još jedanput zaprskosila na Baniji.

Korać je iza sebe ostavio sina i ćerku. Njegov podvig odjeknuo je među Srbima u Hrvatskoj, a i mnogi Hrvati imali su poštovanje prema vojniku RSK koji je pet godina odbijao da se preda.

Kako bi sprečili širenje priča o njegovom podvigu hrvatska televizija je čak snimila i dokumentarni film pokušavajući da Koraća prikažu kao zločinca sa problematičnom predratnom prošlošću.

Njihovi pokušaji su bezuspešni, legenda o Živku Koraću, poslednjem aktivnom vojniku RSK nastavlja da živi.

ALO

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime