NAJKRVAVIJA „OPERACIJA PROTIV KULAKA“ KOJA JE UZDRMALA TEMELJE RUSIJE: Istina o 1937. godini

0

Dana 31. jula 1937. godine Politbiro CK VKP(b) je odobrio naredbu NKVD-a br. 00447 izdatu dan ranije „O operaciji uz primenu represija protiv nekadašnjih kulaka, kriminalaca i bivših antisovjetskih elemenata“. Počela je najstrašnija, najkrvavija i (paradoksalno) najmanje poznata u širokim krugovima stranica velikog Staljinovog terora koju su čekisti u svom svakodnevnom radu zvali „operacija protiv kulaka“.

U celoj zemlji su osnivane „trojke“ koje su se sastojale od načelnika UNKVD-a, sekretara Oblasnog komiteta partije i javnog tužioca, koje su dobile pravo da donose presudu po „prvoj kategoriji“ na streljanje i po „drugoj“ – na logore, u okviru limita dozvoljenih s viših instanci. Limiti za streljanje su se brzo trošili i u Moskvu su pristizali zahtevi za njihovo povećanje koji su u toku prvih meseci rado odobravani.

Molim za nalog u vezi s povećanjem limita prve kategorije na osam hiljada ljudi, – piše 15. avgusta 1937. godine načelnik UNKVD-a za Omsku oblast Gorbač.

Rezolucija: „Za druga Ježova. Povećanje limita na 9.000. J. Staljin.“ Još hiljadu likvidiranih ljudskih života odozgo, s nadmene visine vođe… U okviru operacije u ovoj oblasti je na streljanje osuđen 15.431 čovek.

Kliment Vorošilov, Vjačeslav Molotov, Josif Staljin i Nikolaj Ježov na kanalu Moskva – Volga. Foto: www.globallookpress.com Kliment Vorošilov, Vjačeslav Molotov, Josif Staljin i Nikolaj Ježov na kanalu Moskva – Volga. Foto: www.globallookpress.com

Od 681.692 ljudi osuđenih na smrt 1937-1938. godine, 386.798 je bilo pogubljeno upravo u „operaciji protiv kulaka“ u kojoj su bili svrstani u „prvu kategoriju“. Dakle, 56% svih žrtava terora potpada upravo pod „operativni nalog br. 00447“. Broj žrtava operacije iz „druge kategorije“ osuđenih na logore iznosio je 380.599.

Seljaci-gazde (takozvani „kulaci“), sveštenoslužitelji i aktivni vernici koji nisu emigrirali, ili vraćene „sluge ruskog režima“ od bivših ministara i gubernatora do pozornika, oficiri i redovi carske i Bele armije, koji su se naveliko upisivali u ROVS (Ruski opštevojni savez – vojna organizacija belih emigranata), učesnici oružanog otpora odredima za oduzimanje namirnica iz vremena građanskog rata (takozvanih „ustanaka kulaka“), bivši članovi neboljševičkih revolucionarnih partija – eseri, menjševici i anarhisti. Upravo ove kategorije su navođene u naredbi i osuđene na smrt.

Istovremeno s „operacijom protiv kulaka“ odvijala se represivna kampanja protiv „desničarskih trockista“, odnosno opozicije Staljinu unutar partije stvarnih i navodnih učesnika u vojnoj „zaveri Tuhačevskog“, sovjetskih radnika, crvene profesure i nekih „bivših“ koji su uspeli da se uklope u novu elitu.

Pošto su se ove represije odnosile na pismene građane, često – članove sovjetske nomenklature, upravo o njima se najviše govorilo u kasnijoj publicistici iz vremena perestrojke. Ljudi koji su dospeli pod valjak represija, ali su preživeli, ostavili su svoje memoare kao što su „Strma maršruta“ Jevgenije Ginzburg (žene predsednika Kazanjskog gradskog saveta Aksjonova) ili „Nezaboravno“ Lava Razgona (zeta šefa specijalnog odeljenja OGPU Gleba Bokija).

Mit o „trideset sedmoj godini“ koji su stvorila „Deca Arbata“ učvrstio je u masovnoj svesti predstavu o Velikom Teroru kao o obračunu s ljudima za koje se ispostavilo da Staljinu više nisu potrebni – „komesarima prašnjavih šlemova“. Represije protiv kulaka, belogvardejaca i sveštenika ovim sovjetskim represiranim ljudima izgledale su kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, i jedan od motiva koji provejava kroz ovu literaturu glasi: „Dobro, a zbog čega smo mi nastradali?“ Navodno, jasno je zašto je uhapšen beli oficir, sveštenik, kulak, „nepmanovac“, ali zbog čega su utamničeni stari boljševici? Ne samo to, u istoj onoj knjizi „Deca Arbata“ Anatolija Ribakova navodi se zabavan motiv – Staljinova ofanziva protiv boljševističke nomenklature opisuje se kao kontranapad carizma i buržoazije, klasno tuđeg elementa koji su „tate Arbata“ pre svega dvadeset godina streljale kako bi se uselile u njihove stanove i obezbedile svojoj deci budućnost za koju se činilo da će biti tako divna.

Kult „trideset sedme godine“ koji se pojavio kao reakcija na epohu Jeljcinovih demokratskih reformi predstavljao je izvrnuti odraz u ogledalu mita o „Deci Arbata“. Veliki Teror je izgledao kao obračun s ranoboljševičkom elitom, sa „starim lenjinovcima“, često lokalnog ili prosto tuđeg porekla, koje je mudri državnik drug Staljin odlučio da potamani obnavljajući veliku državu.

Fabrika neosovjetskih mitova je rado štancovala priče o tome kako su deca tambovskih seljaka poubijanih gasom Tuhačevskog, sad služila u NKVD-u i odbijala maršalu i njegovim saborcima bubrege uzvraćajući za nekadašnje zločine.

Prebegli izdajnik Rezun je čak lansirao termin „Očišćenje“ i neostaljinistička propaganda se nije libila upotrebe izdajnika domovine i rado je razvijala mitove koje je on stvorio. I već su počeli da se pojavljuju „pravoslavni staljinisti“ koji pričaju o velikom vođi, koji je zajedno s vrlim čekistima 1937. godine zbacio „jevrejski jaram“.

Nastanak ovog mita o „trideset sedmoj godini“ je bio moguć isključivo u uslovima potpunog neznanja ili ignorisanja krvave stvarnosti „operacije protiv kulaka“ u toku koje je na jednog pogubljenog dželata tamovskih seljaka bilo na hiljade i hiljade istih ovih seljaka. Mnogo godina kasnije dobili su packe za svaki gest protiv pripadnika odreda za prikupljanje namirnica i komesara, a da ne govorimo o prekorima za nedovoljno oduševljeno mišljenje o kolhoznom uređenju.

Upravo ovaj teror protiv „bivših ljudi“ – seljaka, sveštenika, oficira i stručnjaka predstavljao je pravi Veliki Teror, onu neobuzdanu krvavu bujicu, u poređenju s kojom je Staljinov obračun s delom sovjetske elite predstavljao samo potočić (premda upečatljiv zahvaljujući mnoštvu poznatih imena).

Da bismo shvatili odnos između žrtava terora nad ljudima stare Rusije i predstavnika boljševičke elite dovoljno je da pogledamo, na primer, izveštaj načelnika UNKVD-a za Jaroslavsku oblast Jeršova o rezultatima prve faze „operacije protiv kulaka“ upućen u Moskvu 14. januara 1938. godine. Od 3.258 uhapšenih: bivših kulaka ima 694; klira – 305; crkvenih aktivista – 253; ustanika – 211; terorista – 80; bivših esera – 66; štetočina – 56; trockista – 32; špijuna – 6… Gomilica štetočina, trockista i špijuna, među kojima su se mogli sresti vatreni komunisti, bukvalno se gubila u masi seljaka, sveštenika i oficira.

Posebno se odvijao lov na vojnike carske i bele armije. Staljinovo rukovodstvo se najviše plašilo upravo ROVS-a, bez obzira na to što je 1930. godine kidnapovan i ubijen general Kutepov, za kojim je 1937. godine usledila otmica generala Milera. Zato su se slučajevi ROVS-a navodili posebno, van „naredbe“ i najčešće su se odnosili na streljanje. Na primer, informacije UNKVD-a o Zapadnosibirskoj pokrajini od 5. oktobra 1937. godine su glasile da je za vreme operacije streljano 4.256 kulaka, 889 „ostalih kontrarevolucionara“ i 6.437 „rovsovaca“, odnosno, jednostavno rečeno bivših oficira i vojnika Bele armije, od kojih mnogima čak nije padalo na pamet da pružaju bilo kakav otpor sovjetskoj vlasti.

Dakle, događaji iz 1937-1938. godine su pre svega predstavljali kampanju ubijanja onih ljudi koji su mogli biti lojalni političkom ili ekonomskom ustrojstvu istorijske Rusije i koji su imali nedovoljno oduševljeno mišljenje o boljševičkoj vlasti. Komunisti su „dopobeđivali“ građanski rat. Glavni cilj i žrtve terora nisu bili tuđi komunisti-trockisti, već obični ruski seljaci, sveštenici i vojnici. Vlast je slamala narod koji joj nije odgovarao u dovoljnoj meri.

Zašto je „operacija protiv kulaka“ bila pokrenuta upravo 1937. godine, kad se činilo da su sovjetsko i kolhozno uređenje već pobedili, a sami boljševici su prihvatili „Staljinov ustav“ u kojem je proklamovana demokratska sloboda i čak su obećani izbori za Vrhovni Sovjet?

S ovim izborima je povezane i egzotična hipoteza o trideset sedmoj godini koju je naveo Jurij Žukov u knjizi „Drugačiji Staljin“. Navodno, vođa je veoma želeo da sprovede prave demokratske izbore, ali se trula partijska elita uplašila da će izgubiti vlast i zato je postavila Staljinu ultimatum: nikakvi izbori pre masovnog istrebljenja „bivših ljudi“ koji će u suprotnom slučaju sigurno pobediti na ovim izborima. Upravo tada je Staljin bio prinuđen da razveže ruke za sprovođenje terora od strane NKVD-a i čim je uspeo da se obračuna sa svojim neprijateljima u politbirou odmah je prekinuo teror.

Situacija u kojoj se partijsko rukovodstvo u zemlji u kojoj je pobedio socijalizam najviše plaši poštenih izbora sama po sebi bi krasnorečivo karakterisala boljševičku vlast. Međutim, pred nama je u stvari čista istorijska fantazija zbog koje bi sam autor 1937. godine bio prognan u daleke krajeve.

Verzija koja se odrazila u Žukovljevim konstrukcijama u izveštajima NKVD-a je bila okarakterisana kao „širenje kontrarevolucionarnih provokativnih glasina o tome da se hapšenja sprovode u cilju sprečavanja društveno tuđeg elementa da učestvuje u predstojećim izborima za Vrhovni Savet i lokalne organe Sovjetske vlasti.“

U toku su masovna hapšenja, to će u vreme izbora izolovati naše ljude, plaše se da ne prođemo u savete. Unapred znaju da će komunisti propasti na izborima, – bivši kulak iz Mozdokskog rejona koji se vratio iz progonstva (Izveštaj načelnika NKVD za Ordžonikidzevski kraj u o tome kako se odvija operacija po stanju na dan 15. avgusta 1937. godine).

Ukoliko je i postojala neka veza između stanja stvari u političkoj vrhuški i masovnim obračunima s ruskim seljacima, klirom, oficirima i inteligencijom, bila je potpuno drugačija. Početkom 1937. godine celoj zemlji je postala očigledna unutrašnja kriza boljševičkog režima – u partiji je počeo lov na „desničare trockiste“ i „druge licemere“, pri čemu su bile uhapšene poznate vođe iz prošlosti – Buharin i Rikov (ovaj drugi je dugi niz godina bio na čelu Sovnarkoma), u vojsci je otkrivena stvarna ili izmišljena zavera maršala Tuhačevskog. Staljinov obračun s delom komunističke elite je bio neibežan.

A. Rikov i N. Buharin. Foto: www.globallookpress.com A. Rikov i N. Buharin. Foto: www.globallookpress.com

U ovim uslovima je preventivni udarac radi zastrašivanja koji će biti zadat svim, makar i minimalno društveno aktivnim i potencijalno nezadovoljnim elementima koji bi mogli poželeti da se vrati „carsko-popovsko-kulačka prošlost“ (odnosno, normalan istorijski život Rusije) bio neizbežan. Nije slučajno što je jedan od najčešćih kompromitujućih materijala koji su oduzimani u toku pretresa koji su pratili hapšenje bio „kalendar s likom bivšeg cara“.

Udarci koji su na putu utvrđivanja Staljinove diktature bili namenjeni partiji i vojsci trebalo je da budu kompenzovani udarcima koji su zadati delu ruskog naroda koji nije prihvatio revoluciju, pre svega aktivnom seljačkom elementu – kulacima.

Nije slučajno što su za prve i primarne žrtve bili proglašeni kulaci koji su pobegli ili su se samovoljno vratili iz progonstva, odnosno, pokazali su da se ne potčinjavaju odlukama o kolektivizaciji. Veliki Teror je praćen masovnim stupanjem u „kolhoze“ domaćina uplašenih represijama. Ispostavilo se da je 1937. godina završetak kolektivizacije koja je bila usporena 1930. godine. Posebna pažnja je posvećena uništenju Pravoslavne Crkve koja je prirodno mogla postati idejni vođa antiboljševičkog otpora. U toku popisa stanovništva koji je sproveden 5-6. januara 1937. godine 55,3 miliona ljudi je otvoreno ispovedilo da veruje u Boga, što je bilo 56,7% stanovništva zemlje. To je značilo praktično potpuni krah „bezbožničke petoletke“ i propagande ateizma. Doneta je odluka da se neverje propagira pre svega na silu. Po procenama N. J. Jemeljanova 1937. godine je uhapšeno 162.500 sveštenoslužitelja i crkvenoslužitelja i verujućih aktivista, a streljano je 89.600. Ove cifre su, po svemu sudeći, bliske istini – u objavljenim izveštajima NKVD-a klir i aktivni članovi Crkve čine oko 20% ukupnog broja „operacije protiv kulaka“, pri čemu je broj streljanih u ovoj grupi bio prilično velik.

Foto: pravoslavie.ru Foto: pravoslavie.ru

Kako su izgledale tipske optužbe upućene članovima Crkve možemo videti na osnovu izveštaja narodnog komesara unutrašnjih poslova za Tatarsku ASSR Mihajlova, upućenog Ježovu početkom 1938. godine:

„KONTRAREVOLUCIONARNA GRUPA ČLANOVA CRKVE U JELABUŠKOM REJONU.

Grupa je postojala od 1935. godine i sastojala se od članova Crkve i bivših ljudi. Delatnost grupe je bila usmerena na: a) antisovjetsku, antikolhoznu i defetističku agitaciju s istovremenim formiranjem fašističkih i ustaničkih raspoloženja; b) organizaciju članova kolhoza radi pružanja otpora aktivnostima sovjetske vlasti uz upotrebu verskih predrasuda; v) širenjem kontrarevolucionarnih tumačenja religioznih učenja u savremenim uslovima.

Na čelu kontrarevolucionarne grupe su bili sveštenici tihonovske orijentacije MALINOVSKI, GRAHOV i SENILOV. Pod maskom razmatranja crkvenih stvari MALINOVSKI i drugi su održavali grupne sastanke na kojima je pop GRAHOV čitao odlomke iz verske knjige „apokalipsa“ tumačeći ih u kontrarevolucionarnom duhu, primenjujući ih na uslove sovjetskog uređenja uveravajući pritom prisutne u to da će sovjetska vlast neminovno pasti…

Početkom 1936. godine kontrarevolucionarna grupa je preko MALINOVSKOG osnovala u Jelabugi novu kontrarevolucionarnu organizaciju pod nazivom „Komitet za zaštitu religije i crkve“. Članovi „komiteta“ su sistematski održavali sastanke na kojima su donošene odluke o organizovanju verujućeg stanovništva radi otvorenog suprotstavljanja aktivnostima sovjetske vlasti uopšte, a posebno u vezi s pitanjem zatvaranja crkava, skidanja zvona itd.“

(Citati iz dokumenata navode se po knjizi: M. Junge, G. Bordjugov, R. Biner. Vertikala velikog terora. Istorija operacije po nalogu NKVD br. 00447. M., Novi Hronograf, AIRO-XXI, 2008 – M. Юnge, G. Bordюgov, R. Binner Vertikalь bolьšogo terrora. Istoriя operacii po prikazu NKVD №00447. M., Novый Hronograf, AIRO-XXI, 2008).

Postojao je još jedan razlog – ekonomska neefikasnost sovjetskog uređenja je u datoj situaciji svima padala u oči. Pošto nije bilo moguće povisiti ekonomsku efikasnost proizvodnje u okviru Staljinovog modela preostajalo je da se ona objasni aktivnošću neprijatelja i štetnih elemenata. U izveštajima o delatnosti razoblačenih neprijatelja naroda korisno je ponegde promeniti raspored pasusa i sve staje na svoje mesto. Evo, na primer, stanja poštanske službe u sovjetskoj Tatariji:

U prvoj polovini 1937. godine bilo je 120 slučajeva prisvajanja poštanskih vrednosti u iznosu od 40 hiljada rubalja. U periodu januar-jul gradska pošta je dobila 1.099 žalbi zbog toga što nisu isporučene različite pošiljke, pisma i uplatnice, kako poštanske, tako i telegrafske… Od 32 vozila koja opslužuju poštu u prvom polugodištu 1937. godine uništeno je osam vozila, a ostala se nalaze u havarisanom stanju.

Vidimo klasičnu sliku privrednog razaranja u vezi s kojom su islednici NKVD-a pravili svoju teoriju zavere:

„Desničari-trockisti, nacionalistička, diverzijsko-štetočinska organizacija u sistemu Tatarske uprave NKSvjazi osnovana je 1935. godine… Organizacija je postavila sebi sledeće zadatke: 1. Putem diverzija i nanošenja štete treba paralizovati ceo PTT sistem, posebno telefonsko-telegrafsku vezu. 2. Osujetiti pripremu svih političkih kampanja: sejanja, žetve, izbora… 3. Osujetiti normalno pružanje usluga stanovništvu putem poštanskih linija…“

Foto: www.globallookpress.com Foto: www.globallookpress.com

Istim teorijama zavere se u izveštaju Narodnog komesara unutrašnjih poslova Tatarske ASSR Mihajlova (sam je kao narodni neprijatelj streljan 1940. godine) objašnjavaju i problemi Kazanjskog brodogradilišta, i neizvršene odluke partije i vlade u vezi s likvidacijom nedovoljnog broja krava (odnosno, nedostatka stoke koji se pojavio posle revolucije). Ispostavilo se da se delatnošću štetočina može objasniti svaki problem koji se pojavio u selu i u gradu.

U bahanalijama terora u zemlji učestvovalo je na stotine hiljada ljudi: „bivše“ su hvatali i „razobličavali“ zbog neoprezno izgovorene reči, poprekog pogleda, podrugljivog osmeha Staljinovom portretu, često su komšije prijavljivane zbog lične osvete, usled tuče u pijanom stanju ili da bi se prisvojilo nešto njihove imovine. Čekisti su ubijali ljude zbog karijere, koristoljublja ili prosto sadizma. Čim bi talas terora malo splasnuo otkrivane su strašne činjenice koje podsećaju na raspojasanost iz vremena građanskog rata.

Saradnik NKVD-a Anisimov je saopštio Vologodskom oblasnom komitetu partije o veštim potezima saradnika Belozjorskog rejonskog odeljenja NKVD-a Vlasova, Ovčinikova, Vorobjova i drugih. Ovi operativci su problem „limita“ od 200 ljudi rešili za četiri dana. Organizovali su lekarsku komisiju koja je navodno birala zatvorenike za prebacivanje u komfornije zatvore.

Pozivali su jednog po jednog čoveka iz ćelije bez ikakvog kompromitujućeg materijala o njemu i „doktor“ VOROBJOV je počinjao da vrši „medicinski pregled“, a VLASOV, OVČINIKOV i JOMIN su sedeli, pisali zapisnike sa ispitivanja koristeći zapisnik koji je već bio napisan u Belozjorsku. Nakon pregleda VOROBJOV je vikao „odgovara“, dovodili su ga do stola i ne čitajući mu zapisnik govorili su: potpiši akt o medicinskom pregledu, tako su za 4 dana uhapsili 200 ljudi za koje nisu imali apsolutno nikakve materijale o kontrarevolucionarnoj agitaciji.

Praktikovani su i manje domišljati načini: „U Rejonskom izvršnom komitetu su uzeti spiskovi ljudi koji su ranije imali određeni zadatak i na osnovu njih su obavljali hapšenja.“ A dnevna hapšenja su prelazila u noćne bahanalije.

„Primenjivane su fašističke metode ispitivanja i ljudi su ubijani u kabinetima tako što je vršeno fizičko nasilje nad onima koji uporno nisu hteli da potpišu protokole… Jednom „okrivljenom“, sad se ne sećam prezimena, VLASOV, VOROBJOV i OVČINIKOV su… gvozdenom kukom slomili nos i iskopali su mu oči, a posle toga su ga bacili na pod u ovoj prostoriji. Dvojicu građana, njihovih prezimena se takođe ne sećam… ubili su u prostoriji Matičnog ureda i zakopali su ih ispod poda u istoj prostoriji, pri čemu su ova lica ubijali gvozdenim čekićem u glavu.

VLASOV i PORTNOV su sazvali sastanak i rekli su da po nalogu CK VKP(b) treba da ubijemo oko 70 ljudi, pri čemu ćemo ih tući hladnim oružjem. Posle svih ovih razgovora VOROBJOV, OVČINIKOV i JOMIN su izvadili iz ormara sekiru i gvozdeni čekih i rekli: evo čime ćemo danas ubiti tridesetak ljudi. Seći ćemo im glave i komade mesa zakopavati u grobove koje je pripremio stražar na groblju, koji je očevidac ovog dela. Iz zatvora su dovodili po 15-20 ljudi, u prostorijama Matičnog ureda su im vezivali ruke, stavili su ih na sanke, a odozgo su nabacali prekrivače i seli. Po dolasku na grob JOMIN, ANTIPOV i drugi su uzimali po jednog sa sanki i donosili njihove trupove na stratište, a VOROBJOV i OVČINIKOV su ih sekli sekirom, nakon čega su komade ovog mesa bacali u grob i tako su za 3 dana ubili veliki broj ljudi.“

Slučaj je bio to te mere strašan da je glavni tužilac Višinski posle završetka terora uputio izjavu Anisimova novom narodnom komesaru unutrašnjih poslova Lavrentiju Beriji koji je došao na smenu Ježovu, a kopije je poslao Staljinu i Molotovu. Međutim, uprkos kasnijim Berijinim legendama on nije preduzeo ništa kako bi kaznio vinovnike terora i rehabilitovao nevine žrtve. Naprotiv, „Berija ne samo da ne gori od želje da oslobodi ljude koji ni za šta nisu krivi, već naprotiv, sprovodi određenu liniju za kočenje ovog posla i svoj ugled koristi kako bi podržao ‘čast mundira’,“ žalila se grupa javnih tužilaca Ždanovu u CK 28. oktobra 1939. godine.

Foto: Vitalii Khailov / Shutterstock.com Foto: Vitalii Khailov / Shutterstock.com

Uopšte, radnici sovjetskog javnog tužilaštva su s vremena na vreme preduzimali bojažljive pokušaje suprotstavljanja teroru, a posle njegovog završetka trudili su se da preuzmu kontrolu nad NKVD-om, između ostalog, u savezu s partijskim kadrovima počeli su da izdejstvuju zabranu mučenja, na šta je usledio preteći odgovor samog Staljina. Vođa je 10. januara 1939. godine poslao šifrirani telegram posle kojeg nema sumnje o tome kako se on odnosio prema svemu što se dešavalo 1937. godine.

„CK VKP je u posedu saznanja da sekretari oblasnih i pokrajinskih komiteta proveravajući radnike UNKVD-a optužuju ove za primenu fizičkog uticaja na uhapšenike kao nešto prestupno. CK VKP objašnjava da je primena fizičkog uticaja u praksi NKVD-a dozvoljena od 1937. godine po rešenju CK VKP. Pritom je navedeno da se fizički uticaj dozvoljava kao izuzetak prema tako očiglednim narodnim neprijateljima koji prilikom korišćenja humanih metoda ispitivanja drsko odbijaju da odaju zaverenike, mesecima ne daju izjave, pokušavaju da uspore razobličavanje zaverenika koji su ostali na slobodi, dakle, nastavljaju borbu sa sovjetskom vlašću i u tamnici…

Poznato je da sve buržoaske obaveštajne službe primenjuju fizički uticaj na predstavnike socijalističkog proleterijata, pritom ga primenjuju u najrazličitijim oblicima. Postavlja se pitanje zašto socijalistička obaveštajna služba treba da bude humanija prema okorelim buržoaskim agentima, zakletim neprijateljima radničke klase i članovima kolhoza. CK VKP smatra da obavezno i ubuduće treba primenjivati metodu fizičkog uticaja…“

U principu, zbir svih dokumenata objavljenih poslednjih godina u potpunosti isključuje mit o tome da Staljin „nije znao“ ili „nije želeo“ da sprovodi teror. Naprotiv, sve krvave operacije su se preduzimale na njegovu inicijativu, s njegovim potpunim pristankom i podrškom. Staljinov lični potpis se nalazi na spiskovima s 45 hiljade imena osuđenih na streljanje. Pritom među onima „koje je streljao lično Staljin“ nisu bile samo partijske i sovjetske bonze, već na primer, i veliki ruski ekonomista N. D. Kondratjev, autor ideje „ciklusa Kondratjeva“ koji igraju ogromnu ulogu u savremenoj ekonomskoj teoriji, ili istaknuti ruski vojni teoretičar A. A. Svečin čija su gledišta omogućila da se u velikoj meri smanje gubici Rusije u Drugom svetskom ratu.

Mogli bismo dugo nabrajati žrtve Velikog Terora. Tu je u rukovodstvo Ruske Pravoslavne Crkve – sveštenomučenici mitropolit Petar Kruticki i Kiril Kazanski, – lider crkvene opozicije mitropolita Sergija mitropolit Josif Petrovih, tu su i desetine istaknutih arhipastira kao što je sveštenomučenik Serafim (Čičagov), inicijator kanonizacije prepodobnog Serafima Sarovskog. Tu su i istaknuti mislioci, naučnici i kulturni delatnici – sveštenik Pavle Florenski, veliki vizantinista, akademik V. N. Beneševič, prevodilac antičkih komedija i tragedija Adrian Piotrovski, pesnici Nikolaj Kljujev i Osip Mandeljštam. Tu su i deca streljanih kulaka, koja su se verno potrudila na dobrobit domovine kao što su konstruktor dizel motora V-2 na koji je radio tenk T-34, K. F. Čelpan. Tu su i državni pregaoci carske Rusije koji nisu uspeli da emigriraju, kao bivši jakutski zamenik gubernatora D. O. Tizenhauzen, koji je u sibirskom progonstvu napisao ciklus zajedljivih antisovjetskih priča.

Pavle Florenski. Foto: www.globallookpress.com Pavle Florenski. Foto: www.globallookpress.com

Ali je ipak glavna žrtva bio običan i potpuno nepoznat ruski seljak proglašen za „kulaka“, običan oficir, pribrojan „rovsovcima“, običan član crkvene „dvadesetorke“ koji je svojim imenom herojski branio svoj parohijski hram od zatvaranja i rušenja i koji je streljan zbog toga. Upravo u ovom „velikom anonimnom čoveku“ sastojala se so zemlje nekadašnje Rusije. I 1937. godine je doneta odluka da se upravo njemu slomi kičma.

Svetu Rusiju koja je uništena u godinama revolucije i građanskog rata neki su želeli da dokrajče u svim njenim manifestacijama, a njeni jecaji se više nisu čuli, pošto su bili nadjačani slavoslovljem upućenim vođi i povicima predstavnika nove vlasti na koje je takođe bio pušten „vek-lovac na vukove“.

Žrtve „operacije protiv kulaka“ su najmasovnije žrtve Staljinovog terora. Upravo ova operacija svoj represivnoj politici boljševika pridaje neizbrisiv znak genocida nad ruskim narodom. Ni svi zajedno, ni svaki pojedinačno ovi ljudi ne smeju biti zaboravljeni.

Jegor Holmogorov
Sa ruskog Marina Todić

Televizijski kanal „Cargrad“, Pravoslavie.ru

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime