Od toga da traže najcrveniju lubenicu, do ronjenja po bojice, nijedan zahtev nije isuviše ekstreman za besmisleno bogate.
Kada sam se prvi put zaposlila na super-jahti kao kuvarica, bila sam spremna na ekstremno bogatstvo. Očekivala sam divlje izobilje ali i izdašan bakšiš koji ću trpati ispod kecelje. Ali ništa, ništa nije moglo da me pripremi za taj katalog sumanutih zahteva koje smo članovi posade i ja dobijali skoro svakodnevno.
Radila sam za ženu koja je bila opsednuta jagodama, ali ih je jela samo kada bi svaka semenka bila uklonjena pincetom. Svaka semenka, do poslednje. Jedan drugi vlasnih jahte mi je dao instrukciju da naručim jastoge avionom iz Bostona, po ceni od više hiljada evra, uprkos činjenici da smo se nalazili usred Sredozemnog mora, i luke su bukvalno bile krcate lokalnim ribarima koji su prodavali sveže ulovljene morske plodove.
Neke stvari su isprva delovale bizarno, ali uskoro su postale deo svakodnevne rutine: gledala sam stjuardese kako svakog jutra peglaju novine, a svake večeri su mi davali činiju sa voćem koje sam glancala pred spavanje. Bilo je od suštinskog značaja da svaka grožđica ili borovnica bude uronjena u mineralnu vodu, i da se posle svilenim ubrusom izglanca do sjaja.
Za neke članove posade, zahtevi vlasnika su bili noćna mora. „Radila sam za jednog starijeg gospodina koji je svakog jutra za doručak tražio sveže jaje kuvano 12 minuta, ali je želeo da se ono nađe za stolom 5 minuta nakon što je seo“, kaže Džema, dvadesetdevetogodišnja stjuardesa. „Bio je užasno oštar, i vikao je, ’Hoću svoje jaje onda kada ga tražim’! Ali pošto je umeo da doručkuje u bilo koje doba između 7 i 11, kuvar je stalno kuvao jaja u raznim fazama – svakog dana bi preostalo na desetine“.
Stjuarta, tridesetrogodišnjeg kuvara, progoni sezona koju je proveo u potrazi za najcrvenijim lubenicama. „Tajkun koji je bio na brodu je želeo lubenicu nekoliko puta dnevno, ali bi odbio svako parče koje nije bilo jarko, jarko crveno“, kaže on. „Ali nema načina da znaš koliko je lubenica crvena dok je ne isečeš, pa sam morao da ih skladištim na svakom dostupnom mestu – na kraju sam spavao s njima u krevetu. Nikada neću zaboraviti taj poražavajući osećaj dok sečem lubenicu za lubenicom, znajući da nijedna od njih neće ispuniti njegove standarde“.
Intenzivni zahtevi mogu da se podnesu u bilo koje doba dana ili noći. Stjuardesa Lora, 25, provela je leto radeći na jahti u vlasništvu jednog princa sa Bliskog istoka, i nikada nije videla takvu ekstravaganciju. „Svako veče bi do 4 ujutru bio u kasinu, a onda bi se vratio da mu se posluži formalna večera sa srebrnim esgajom i naizgled beskonačnim nizom jela“. Taj isti vlasnik je insistirao na tome da putuje samo sa jednim koferčetom, pa je njegov lični asistent morao da svako od njegovih imanja i brodova napuni kopijama njegove odeće, kupujući i po deset identičnih košulja koje je slao svuda po svetu.
Raskalašni zahtevi vezani za mineralnu vodu su česta tema na super-jahtama. Znam malog od palube koji je morao da vozi kombi pun mineralne vode Fidži po celoj Evropi, zato što u Italiji nije mogla da se kupi. Za Emili, dvadesetosmogodišnju stjuardesu, zahtevi vezani za vodu su bili još ekstravagantniji. „Na prvom brodu na kome sam radila, vlasnica je insistirala da svo njeno voće, povrće i odeću peremo isključivo mineralnom vodom“, kaže ona. „Bukvalno svaki odevni predmet je morao da bude natopljen u skupocenu vodu iz plastične boce. Na tom brodu sam izdržala samo jednu sezonu“.
Stjuartova priča to nadmašuje: „Jedna veoma bogata vlasnica je plivala nekoliko puta dnevno“, priseća se on. „Zahtevala bi da je na palubi čeka član posade sa Evijan vodom na tri različite temperature, kojom bi se ispirala: prva količina je bila temperature 3 stepena Celzijusa, sledeća 6, a treća 10. Ako nisu bile tačno te temperature, ona bi pobesnela“.Ali jedna od glavnih stvari koju sam primetila kod vlasnika jahti je bilo to koliko su mnogi od njih nesrećni. Mogli smo da budemo usidreni u najlepšem mogućem zalivu, na jahti koja je toliko velelepna da privlači gomile pogleda iz luke, ali ako bi se u blizini pojavio veći brod, buknula bi zavist, i morali bismo da se pomerimo.
Ponekad su se zahtevi kretali od besmisleno specifičnih do jednostavno apsurdnih. Tara, tridesetpetogodišnja glavna stjuardesa, nikada neće zaboraviti dan kada je unuci jednog vlasnika omiljena bojica ispala u more. „Pala je u divlji fras, ali pošto smo se nalazili nasred okeana, pretpostavila sam da ne možemo ništa da preduzmemo“, kaže Tara.
Ali vlasnik je insistirao da posada po hitnom postupku promeni kurs – što je rezervisano za situacije kada neko padne u more – i ronilac je poslat da pronađe dragocenu bojicu (nije je našao). „Bojica je vredela oko jednog centa“, dodaje ona.
Tara je takođe radila na brodu na kome je na podu salona, glavnog životnog prostora na jahti, bilo iscrtano malo slovo „X“. „Vlasnica je tražila da u svakom trenutku stjuardesa stoji na slovu X, u njenom vidokrugu, i da bude spremna da je služi. Dala bi više nego diskretan signal da joj je stjuardesa potrebna, i ako bi stjuardesa propustila signal, nastala bi velika gužva“.
Posle nekoliko sezona na jahti, poliranje borovnica i peglanje novina može da ti postane normalno. Ali u karijeri svakoga ko radi na jahti dođe do trenutka da se nađe u situaciji da mora da uradi nešto toliko besmisleno da je prinuđen da se zamisli. Za Toma, dvadesetdvogodišnjeg malog od palube, taj trenutak je došao kada se suočio sa svežnjem mokrih para.
„Shvatio sam koliko je moj život postao istinski apsurdan kada sam se našao u situaciji da fenom sušim svežanj novčanica od 500 evra“, kaže on. „Jedan od gostiju je skočio u vodu sa bar deset hiljada u džepu, i moj posao je bio da osušim te pare“.
Vice
