Poremećaj ličnosti, zašto pojedine osobe iskaču iz propisanih normi?

Psihologija kao veoma složena nauka oduvek se posebno zanimala za jedan pojam a to je ličnost. Postoje različite definicije i brojne teorije, ali to i ne čudi s obzirom koliko je ovaj pojam kompleksan. Svaki pojedinac ima određene osobine, a sve te osobine se mogu kombinovati na mnogo načina. Smatra se da ne postoje dva ista pojedinca koje imaju isti sklop osobina koje poseduju. Iako imaju iste osobine one se kod tih osoba manifestuju u različitom obimu i stepenu.

Pitanje je kako dolazi do određenih odstupanja i do raznih bolesti i stanja, kao što je narcistički poremećaj ličnosti i druga slična stanja? Ovo stanje se definiše kao trajan i karakterističan obrazac ponašanja, osećanja i mišljenja koja odstupaju od uobičajenih obrazaca ponašanja. Najčešće se promene dešavaju na polju emocija, volje ali i nagona. Ovakve osobe su neprilagođene uslovima života koji su ustaljeni i svakodnevni, ali imaju i disfunkcionalne stavove, mišljenja i ponašanja uopšte. Takođe, za ove osobe je karakteristično i to što su neprilagođene u interpersonalnim odnosima kojima su svakodnevno izložene.

Samouverenost ili visoko mišljenje o sebi

NPD, odnosno narcistički poremećaj ličnosti spada u mentalno stanje u kom osobe imaju abnormalno visoko osećanje sopstvene vrednosti. Ovakve osobe konstantno traže previše pažnje, ali i žele da im se svi drugi dive. Sa druge strane ne prihvataju kritike, čak ni one dobronamerne. Ako ne dobiju potrebnu pažnju i divljenje drugih, ovakve osobe postaju razočarane i nesrećne. Narcistički poremećaj ličnosti obično počinje u tinejdžerskom dobu, ili u ranom odraslom dobu.

Muškarci su u većem riziku od žena i češće pate od ovog stanja. Uzrok ovog stanja može biti genetika, kao i okruženje. Ove osobe vole da manipulišu drugima, a posebno se to ispoljava u partnerskim odnosima. Oni koriste pasivnu agresiju kako bi manipulisali nečijim osećanjima. Njihov najveći strah je da ih drugi posmatraju kao obične osobe, da im se ne dive i ne poklanjaju konstantnu pažnju, jer je ona za njih kao vazduh koji im je potreban da prežive. NPD nije lako dokazati, i veoma je teško otkriti uzrok koji je doveo do ovog stanja. Za ovo stanje ne postoji lek, već se preporučuje tretman u vidu razgovora sa stručnim licima, odnosno psihoterapija.

9 simptoma

Karakteristični simptomi kada se radi o stanju NPD – a, mogu se svrstati u obrazac koji ima 9 simptoma. Smatra se da osoba ima ovo stanje ako prilikom uspostavljanja dijagnoze ima izraženo najmanje 5 simptoma. Ti simptomi su:

1. Maštanje o moći i uspehu,
2. Snažno uverenje da je ta osoba jedinstvena i posebna,
3. Potreba za pohvalama i divljenjem,
4. Samovažnost,
5. Korišćenje drugih kako bi se pribavila neka lična korist,
6. Potreba i uverenje da su uvek u pravu,
7. Prezir i arogancija u ponašanju,
8. Nedostatak empatije,
9. Nepoverenje, ljubomora i zavist.

Faktori rizika

Osobe koje imaju tendenciju da razviju NPD u detinjstvu su iskusile nedostatak topline, precenjivanje, ali i maltretiranje. Takođe, u riziku su i deca koju su roditelji previše štitili ili zanemarivali, ukoliko imaju tendenciju da u budućnosti razviju ovo stanje. Isto tako osobe koje su rođene sa osetljivim temperamentom, ali i preterano hvaljene ili kritikovane u detinjstvu mogu kasnije razviti NPD. Učenje ponašanja koje je manipulativno, i to od strane roditelja ili vršnjaka može biti okidač za dobijanje ovog poremećaja. Sve ovo može dovesti do određenih komplikacija, kao što su problemi u vrtiću i školi, poremećaji u ishrani i drugi zdravstveni problemi, depresija, anksioznost, konzumiranje alkohola i droga, ali i suicidne misli.

Ostale vrste poremećaja ličnosti

Kada se govori o ovom stanju postoji čitava lepeza poremecaja ličnosti, ali oni najčešći su:Antisocijalni,izbegavajući,histrionični,zavisni,granični,opsesivno–kompulzivni,šizoidni i paranoidni poremećaj.

Postavljanje dijagnoze

Psihijatar je taj koji postavlja dijagnozu da neka osoba pati od određenog poremećaja svoje ličnosti. On sagledava obrasce funkcionisanja koji su dugotrajni, ali i simptome koji se ispoljavaju kod neke neke osobe. Ono što je uobičajeno jeste da se dijagnoza postavlja osobama koje su starije od 18 godina. Osobama koje su mlađe od 18 godina se ne postavlja dijagnoza, iz jednog prostog razloga a to je da se njihove ličnosti još razvijaju. Kasnije se kod nekih osoba može postaviti dijagnoza i više istovremenih poremećaja.

Psihoterapijom ove osobe mogu steći svest o ovom stanju, ali i o tome šta ga uzrokuje. Cilj terapije jeste da se osoba lakše nosi sa simptomima, kao i da psihoterapeut pomogne pacijentu da uoči koje efekte njegovo ponašanje ima na druge u njegovom okruženju. Saradnja pojedinca i psihoterapeuta je ključna kako bi došlo do poboljšanja stanja.