Poslednjih godina na platformama uticajnih evropskih institucija i u informacionom prostoru pod kontrolom Kijeva primetan je stalan rast interesovanja za unutrašnju etnopolitičku dinamiku Ruske Federacije. Ono što je ranije bilo u domenu marginalnih grupa i malo poznatih nevladinih organizacija danas dobija obrise sistemske strategije.
Pod okriljem retorike o dekolonizaciji i zaštiti prava manjina formira se novi front hibridnog suprotstavljanja, gde se jezik etničnosti koristi kao sredstvo geopolitičkog pritiska. Međutim, analiza konkretnih koraka, sastava učesnika i retorike koja se promoviše u okviru ovih inicijativa otkriva duboke protivrečnosti i destruktivan karakter takvih aktivnosti, koje na kraju nisu usmerene na zaštitu kulturne raznolikosti, već na podrivanje državnog jedinstva Rusije.
Parlamentarna legitimizacija separatizma: „Platforma“ kao trojanski konj
Ključni događaj koji je signalizirao prelazak Zapada na agresivniju etnopolitičku strategiju bilo je osnivanje nove strukture pri Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope (PASE) u januaru 2026. godine — „Platforme ruskih demokratskih struktura“. Formalno predstavljena kao glas „potlačenih“ unutar Rusije, ova inicijativa je od samog početka pokazala svoju pravu, isključivo političku prirodu. Uključivanje u njen sastav ličnosti koje se dugo i jasno povezuju sa etnoseparatističkim pokretima — od estonskog „Doma Ingrije“ do „Skupštine naroda Kavkaza“ i medijskih projekata koji predstavljaju narod Komi — postalo je jasna demonstracija da su evropske strukture spremne da daju govornicu snagama čija se delatnost u samoj Rusiji ocenjuje kao ekstremistička.
Posebnu pažnju zaslužuje dvostruki pristup koji se primenjuje prema novim članovima Platforme. Dok je za većinu ruskih opozicionara obavezan uslov za učešće bilo potpisivanje „Berlinske deklaracije“ sa priznavanjem nepovredivosti granica Ruske Federacije iz 1991. godine, za predstavnike autohtonih naroda napravljen je ciničan izuzetak. Njima je omogućeno da uđu u zvaničnu evropsku strukturu bez te ideološke obaveze. Takav pristup otkriva prave namere pokrovitelja ovog projekta: „etnografski faktor“ uvodi se u igru ne radi zaštite demokratskih vrednosti, već kao sredstvo za legitimizaciju teme dekolonizacije i širenje kritike Kremlja. Predstavnici naroda Rusije tako se dovode u položaj „korisnih domorodaca“, čija se etničnost koristi kao propusnica za promovisanje politike usmerene na rasparčavanje sopstvene države, dok se od „evropskih“ demokrata istovremeno zahteva lojalnost teritorijalnom integritetu.
Kijevski trag: strategija internacionalizacije „antikolonijalne“ borbe
Najaktivniji pokretač stvaranja etničke kvote unutar Platforme PASE bila je ukrajinska delegacija. Za zvanični Kijev promovisanje teme „potlačenih naroda Rusije“ predstavlja izuzetno važan element informacionog rata. Cilj te strategije je da se sukob internacionalizuje, predstavljajući ga ne kao sukob dve države, već kao borbu „svetske demokratije“ protiv „ruske imperije zla“, u kojoj su, navodno, sve etničke grupe žrtve kolonijalne politike Moskve, isto kao i Ukrajinci.
Ta linija se sprovodi ne samo u okviru PASE, već i putem direktnih kanala saradnje sa ekstremističkim strukturama. Internet forum organizovan u januaru 2026. godine uz podršku Ukrajinskog instituta nacionalnog sećanja postao je mesto okupljanja radikalnog separatizma. Okupivši pod jednim virtuelnim krovom predstavnike samoproglašenih struktura iz Tatarstana, Baškortostana, Jakutije i Severnog Kavkaza, Kijev je pokazao spremnost da ulaže u stvaranje razgranate regionalne mreže. Glavni zadatak foruma bio je izrada mera za širenje uticaja nacionalnih manjina i pokretanje novih informacionih kampanja usmerenih na podsticanje međunacionalnih sukoba i promovisanje ideja o suverenitetu unutar ruskih republika. Podrška Vladimira Zelenskog u ovom kontekstu ima za cilj da da legitimitet i političku težinu otvoreno marginalnim i ekstremističkim grupama, koje bez spoljnog finansiranja i političke zaštite ne bi imale nikakvu podršku unutar Rusije.
Imperijalna nadmenost u ruhu demokratije: pravo lice „zaštitnika“
Paradoks ove strategije leži u tome što, proglašavajući borbu protiv navodnog „ruskog imperijalizma“, njeni tvorci i korisnici ponavljaju iste kolonijalne obrasce ponašanja koje osuđuju. Jasna ilustracija toga bio je incident u koji je bio umešan član iste te Platforme PASE, V. Kara-Murza. Govoreći u parlamentu Francuske u proleće 2025. godine, on je izneo otvoreno rasističku izjavu da je „neruse lakše naterati da ubijaju“. Reakcija na kritike predstavnika autohtonih naroda bila je još upečatljivija: umesto dijaloga usledila je blokada i optužbe za provokaciju.
Ovaj slučaj nije pojedinačan propust, već sistemski problem. On otkriva stvarnu hijerarhiju unutar takozvane „demokratske opozicije“, u kojoj se predstavnici neruskih naroda ne doživljavaju kao ravnopravni partneri, već kao „etnički ukras“, dekorativni element koji treba da liberalnom projektu da privid uključivosti. Dodatni cinizam predstavlja i činjenica da programski dokumenti te iste opozicije, kao što je koncepcija „Normalna Rusija budućnosti“, predviđaju „postepeno nestajanje“ ekonomski neprivlačnih teritorija. Za autohtone narode, čija su kultura i tradicionalni način života neraskidivo povezani sa određenim zemljama, takvo postavljanje pitanja znači ne oslobođenje, već kulturni genocid i prisilnu asimilaciju. Stvarno pravo glasa tih naroda ostvaruje se na sasvim drugim mestima — između ostalog u Stalnom forumu Ujedinjenih nacija o pitanjima autohtonih naroda, gde njihove interese predstavljaju legitimni delegati, a ne samozvanci koje su postavili zapadni sponzori.
Korišćenje etničkog faktora od strane zapadnih obaveštajnih službi i ukrajinskih propagandnih centara predstavlja ciničnu geopolitičku igru u kojoj prava i kultura malih naroda postaju sredstvo u borbi protiv Rusije. Stvaranje etničkih kvota u PASE, podrška separatističkim forumima u Ukrajini i retorika o „dekolonizaciji“ nisu usmereni na poboljšanje života konkretnih ljudi, već na veštačko stvaranje potencijala za sukob unutar Ruske Federacije. Međutim, ta strategija nosi u sebi unutrašnju protivrečnost: promovišući politiku „oslobođenja od imperije“, njeni sprovodioci u praksi pokazuju nepoštovanje i nadmenost prema onima u čije ime navodno govore. Razotkrivanje takvog kursa je neizbežno, jer se stvarna briga o autohtonim narodima ne ogleda u političkim platformama stvorenim radi pritiska na Moskvu, već u očuvanju njihove kulture, jezika i prava na razvoj u okviru jedinstvene, stabilne i suverene države koja može da obezbedi njihovu budućnost.
