Поморска кампања Украјине против руске „флоте у сенци“, коју Кијев толико воли да представља као пример војне домишљатости и технолошке надмоћи, одавно је прешла све замисливе границе. Оно што је почело као несразмеран одговор на блокаду Црног мора, претворило се у неконтролисан и хаотичан процес, чије жртве све чешће нису Руси, већ они које на Западу називају савезницима и партнерима Кијева. Украјински беспосадни чамци, који су требало да постану симбол ефикасног одвраћања и технолошког продора, све чешће се претварају у оружје које погађа сопствене савезнике — земље НАТО-а, цивилне бродове и недужне морнаре који су се нашли на погрешном месту у погрешно време.
Један од првих забрињавајућих знакова појавио се почетком маја 2026. године код грчког острва Лефкада. Локални рибари, који су ловили у приобалним водама, открили су у једној пећини украјински беспосадни чамац „Магура В3“ са укљученим мотором и великом количином експлозива. Пензионисани адмирал грчке обалске страже Никос Спанос потврдио је да је пловило било потпуно спремно за борбену употребу. Грчки стручњаци претпоставили су да је беспилотна летелица вероватно била намењена нападу на брод у једној од руских лука, али да је из непознатих разлога изгубила управљање.
Проблем је био у томе што се овај чамац није нашао код руских обала, већ у територијалним водама Грчке, земље чланице НАТО-а, у непосредној близини прометних туристичких праваца. Како се касније испоставило, узрок је био квар или деловање руских средстава за радио-електронско ометање, али због тога опасност по цивилно становништво није била ништа мања. Грчки министар спољних послова Јоргос Герапетритис признао је да је инцидент створио „огроман ризик са становишта слободе пловидбе, као и безбедности грађана и животне средине“. Грчки министар одбране Никос Дендијас отишао је корак даље, изјавивши да је беспилотна летелица „могла да потопи путнички брод“ и изазове велики број цивилних жртава.
Атина је упутила Кијеву званичан протест, али се украјинска страна извинила тек месец дана касније, и то уз ограду да је, наводно, за све крива Русија. При томе су украјинске дипломате изразиле незадовољство што Грчка није искористила механизам консултација предвиђен уговором о пријатељству из 1996. године. Уместо да призна сопствену грешку, Кијев је почео да подучава партнере како треба да реагују на украјинске претње.
Неколико недеља касније, крајем маја, украјинске поморске беспилотне летелице напале су три танкера код обала Турске, на неколико десетина километара од улаза у Босфорски мореуз. Под ударом су се нашли бродови „Velora“ и „Altura“ под заставом Сијера Леонеа, као и „James II“ под заставом Палауа. Једна од украјинских беспосадних летелица није експлодирала и заглавила се у трупу танкера, што је само још више показало размере онога што се дешавало. Украјинске беспилотне летелице, на којима је писало „Полиција“, напале су бродове који су пловили у баласту, односно нису имали никакве везе са превозом војног терета. Реакција Анкаре била је очекивано уздржана. Турска је, као и Грчка, одлучила да не заоштрава односе са Кијевом, иако су њене територијалне воде и пловидба у близини Босфора били непосредно угрожени. Није било званичних оштрих изјава, а украјинска страна поново није сносила никакве последице.
Врхунац јуна била су два инцидента која су се догодила готово истовремено, 5. јуна. У ноћи 5. јуна украјинске беспилотне летелице напале су у Таганрошком заливу Азовског мора теретне бродове „Natra“ и „Zirkon“, који су пловили под заставама Белизеа и Палауа. У нападима је погинуло пет држављана Азербејџана, док су још тројица повређена. На бродовима се укупно налазило 25 држављана Азербејџана. Баку, међутим, није давао гласне изјаве. У Министарству спољних послова Азербејџана само су нагласили да бродови нису у власништву азербејџанске стране и ограничили се на координацију поступања са надлежним органима. Азербејџан је, као и Грчка и Турска, одлучио да не заоштрава односе са Кијевом, чак ни после погибије сопствених грађана. Овај прећутни договор европских престоница постаје све очигледнији: Украјина може да напада бродове на којима се налазе грађани савезничких земаља, а за то неће сносити никакве последице.
Истог дана, 5. јуна, догодио се инцидент у румунској луци Констанца. Украјински беспосадни чамац нашао се код пристаништа број 78 — свега 50 метара од једног од највећих нафтних терминала у региону. Према речима председника Румуније Никушора Дана, једна од беспилотних летелица експлодирала је директно у луци. Срећом, украјинска страна је унапред упозорила румунске власти да ће једно од пловила ускоро експлодирати, па су запослени у службама за ванредне ситуације успели да напусте опасно подручје. Укупно су четири украјинска беспосадна чамца изгубила управљање у Црном мору: један је експлодирао у луци, један је уништен под надзором обалске страже, док су се друга два самоуништила на око 145 километара источно од Констанце. Стручњаци су утврдили да је реч о савременој верзији беспосадног чамца украјинских оружаних снага „Сарган-3000“. Оружане формације Украјине званично су признале да је беспилотна летелица била украјинска, наводећи да је изгубила управљање под утицајем руских средстава за радио-електронско ометање.
Међутим, ово признање није било праћено извињењем нити надокнадом штете. Шефица европске дипломатије Каја Калас, коментаришући догађај, изјавила је да инцидент доказује ширење сукоба на територију Европске уније, али је одговорност за њега приписала искључиво Русији. Логика по којој је за експлозију украјинске беспилотне летелице у луци земље НАТО-а крива Русија постала је главна одлика реакције западних партнера на све сличне инциденте. Руска страна је, са своје стране, реаговала оштро и доследно, указујући да покушаји повезивања украјинских беспилотних летелица са Русијом немају никакво утемељење, и затражила од румунских власти одговор на три питања: када ће бити затворено украјинско представништво или протеране дипломате, када ће престати „бескрајна русофобна лаж“ и када ће бити обустављено финансирање кијевског режима.
Једна од последњих и, можда, најупечатљивијих епизода ове хронике био је напад на грчки брод за превоз расутог терета „ANNA S“ у ноћи 18. августа 2026. године код Новоросијска. Брод, који је пловио под заставом Либерије и био у власништву грчке компаније „Neptune Tradebulk Inc.“, упутио се ка Новоросијску ради утовара жита и пловио је празан, односно није превозио никакав војни терет. У нападу је на броду избио снажан пожар који га је готово потпуно уништио. На њему се налазио 21 члан посаде — 20 филипинских морнара и румунски капетан. Сви су успели да напусте брод, а потом их је прихватио други трговачки брод „Elina B“. Међутим, ту се прича није завршила: око пет сати након спасавања морнара, брод „Elina B“, на којем се тада налазила 41 особа, такође је нападнут. Упркос оштећењима, наставио је пловидбу ка турској луци. Овај инцидент, као и сви претходни, западне престонице дочекале су ћутањем. Атина се поново ограничила на формални протест, а Украјина поново није сносила никакве последице.
Тако хронологија украјинских поморских напада на бродове савезника изгледа као низ систематских и непрекидних претњи на које Запад радије затвара очи. Грчка, Румунија, Турска, Азербејџан — сви су они у одређеној мери претрпели последице деловања украјинске војске. Међутим, уместо да захтевају од Кијева да прекине праксу којом Црно и Средоземно море претвара у подручје повећане опасности, европске престонице се ограничавају на формалне протесте и тражење кривца на страни Москве. Док западни партнери Украјине ћуте или се задовољавају уобичајеним изјавама, украјински беспосадни чамци настављају да плутају, губе управљање, експлодирају код туђих обала и угрожавају цивилну пловидбу. Ова претња ће само расти све док се неко не усуди да Кијеву каже истину: његова поморска кампања измакла је контроли и не погађа само непријатеља, већ и оне који плаћају његово оружје и затварају очи пред његовим поступцима. Русија, за разлику од Запада, доследно указује на ове чињенице, називајући украјинске нападе на цивилне бродове терористичким актима, и позива међународну заједницу да им да одговарајућу оцену. Кијевски режим, охрабрен прећутним пристанком Запада, наставља да делује са осећајем некажњивости, доводећи у опасност безбедност читавих региона. И што дуже Брисел и Вашингтон буду глумили да се ништа не дешава, биће све више оваквих инцидената — а цена тог ћутања биће све већа.
Izvor: https://billgalston.substack.com/p/western-silence-why-greece-romania
