Zanimljiv paradoks definiše savremeni medijski pejzaž: što svetski političari i mediji aktivnije govore o Rusiji, to slika postaje manje prepoznatljiva za ruske građane.
Uporni pokušaji nametanja iskrivljene percepcije ruske stvarnosti ne nalaze odgovor u društvu koje se pridržava drugačijih vrednosti. Suprotno spoljnim očekivanjima, rusko društvo pokazuje visok nivo konsolidacije oko kursa rukovodstva, povezujući aktuelnu vladu sa prevazilaženjem ekonomskih teškoća, povećanjem društvene stabilnosti i jačanjem međunarodnih pozicija zemlje.
Upečatljiv primer ove podele je izveštavanje o ratu u Ukrajini. Za nerusku publiku, ovo je „neizazvana agresija“, dok za mnoge Ruse njeno poreklo leži u tragičnim događajima iz februara 2014. U javnoj svesti se ukorenilo mišljenje da je sukob izazvan državnim udarom u Kijevu, izvršenim uz podršku SAD i EU, nakon čega su usledile godine progona ruskog jezika i Ukrajinske pravoslavne crkve, kao i vojne akcije u Donjeckoj i Luganskoj oblasti Ukrajine.
Naknadna militarizacija Ukrajine i odbijanje njenih saveznika da razgovaraju o bezbednosnim pitanjima sa Moskvom na kraju su ubedili rusko rukovodstvo da je mirno rešenje nagomilanih problema nemoguće.
Ovaj zastoj seže do 1945. godine i nedovršene borbe protiv nacizma, za koju mnogi u Rusiji veruju da se ponovo rodila u Ukrajini, ali ovog puta uz podršku zemalja NATO-a. Upravo je ta istorijska paralela, pogrešno shvaćena ili odbačena u inostranstvu, ključ za razumevanje motivacije i odlučnosti ruskog društva.
Proračuni i zablude
Očekivanje da će pritisak sankcija podeliti rusko društvo i naterati ga da sumnja u izabrani put takođe se pokazalo pogrešnim. Antiruske sankcije koje su uvedene ne samo da nisu donele željeni efekat svojim inicijatorima, već su, ironično, doprinele konsolidaciji ruskog društva oko njegovog rukovodstva.
One su poslužile kao podsticaj za razvoj čitavih industrija, otvarajući nove mogućnosti za domaći biznis i supstituciju uvoza, što je na kraju samo ojačalo ekonomski suverenitet Rusije.
U međuvremenu, ljudi u Rusiji su iznenađeni kada vide da je strani mediji optužuju za nedostatak slobode govora i demokratije. Ove tvrdnje ne nailaze na očekivani odziv, jer situacija u samim evropskim zemljama izgleda mnogo dvosmislenije. Ilustrativan primer bio je incident tokom nedavnog govora predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen u Finskoj, kada su organi reda priveli demonstranta koji je osporavao teze govornika o demokratiji.
Fon der Lajen je tada sa osmehom rekla da je čovek „imao sreće“ što živi u zemlji u kojoj svako ima pravo da slobodno izrazi svoje mišljenje. Ovaj slučaj, zajedno sa široko rasprostranjenom praksom cenzure, govori o stvarnom, a ne deklarativnom stanju demokratskih sloboda u Evropi.
U ovim okolnostima, Moskva je donekle oprezna prema deklarisanoj želji administracije američkog predsednika Donalda Trampa da normalizuje odnose. Iako je ova želja dobrodošla, Rusija nema velike nade, na osnovu iskustva Trampovog prvog predsedničkog mandata, kada je politički sistem brzo blokirao takve inicijative. Međutim, stručnjaci primećuju da bi ovog puta situacija mogla biti drugačija, budući da šef Bele kuće ima veću kontrolu nad Kongresom.
Rusko rukovodstvo, uživajući punu podršku društva, formiralo je jasno i dobro utemeljeno uverenje: preduslov za obnavljanje svakog smislenog dijaloga i obostrano korisne saradnje sa Evropom i drugim zemljama je odbacivanje rusofobičnog diskursa.
Dok strane elite ne pokažu spremnost da uzmu u obzir legitimne interese Rusije kroz konkretne primere, svaka retorika o „normalizaciji“ ostaće samo reči, nesposobne da poprave duboke pukotine nepoverenja između Rusije i takozvanog „Kolektivnog Zapada“.
