Dao odgovor na mnoga pitanja.
Momčilo Mandić, nekadašnji bliski saradnik bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića i ministar pravde tokom njegove vladavine, odlučio je da posle dve decenije ćutanja progovori o mnogim stvarima.
Čovek koji je godinama važio za kontroverznog političara otkriva kako je izgledao sastanak državnog vrha na kojem se 1995. odlučivalo o sudbini Banjaluke, te kako je tada tekao razgovor srpskog i hrvatskog predsednika – Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. Otkriva i da li je pomagao Karadžiću dok je bežao od Haga, zatim kog srpskog političara je finansirao, kakva je bila uloga stranih službi u Srbiji posle promene vlasti 2000. godine…
Da li je tačno da ste godinama finansirali Karadžića dok se skrivao od Haškog tribunala?
– Ne. Bio sam direktor državne banke Republike Srpske i mi smo za Karadžićevo skrivanje i eventualno suđenje u Hagu izdvojili neki novac. Do 1998. smo znali gde se nalazi i dali smo mu određenu svotu novca. Posle toga je prekinuo veze sa svima nama, osim sa malobrojnim ljudima s kojima je, kako se posle ispostavilo, ostao u kontaktu.
Tih godina smo on i ja kriminalizovani u medijima, govorili su da švercujemo duvan, drogu i naftu, a on je za to vreme bio sa šampanjcem po zapadnim ambasadama, letovao u Hrvatskoj… Bilo mi je posle žao kad je uhapšen. Isto kao i za generala Ratka Mladića. Tad je Boris Tadić, kao predsednik Srbije, izašao u javnost da se time hvali, sav ushićen i srećan što je general uhapšen. Nije trebalo tako, mogao je da pusti nekog drugog da to radi, ako je već morao da bude uhapšen…
I vi ste hapšeni, i to u akciji „Sablja“ 2003. godine.
– Hapšen sam isključivo zbog sumnji engleske i američke obaveštajne službe da pomažem haške optuženike, a posebno Karadžića. Uhapšen sam po nalogu tadašnjeg ambasadora Britanije u Beogradu, koji je 8. aprila 2003. godine, na sahrani Ivana Stambolića, naredio tadašnjem ministru policije, da me uhapsi. Kad mu je ovaj rekao da nemaju ništa protiv mene i da su sve pretresli, ambasador mu je rekao: „Nisam te to pitao, pitao sam te zašto nije uhapšen, morate ga uhapsiti.“ Sve je rađeno po nalogu Britanaca, njihove službe… Uhapšen sam posle nekoliko dana, i to nije, dakle, bilo na početku „Sablje“, već kasnije. Bio sam u pritvoru 154 dana. U pritvoru su me tretirali engleski i američki obaveštajci, odnosno haški istražitelji koji su tragali za haškim optuženicima. U nekoliko navrata su dolazili posle ponoći i odvodili me u neku prostoriju gde su me ispitivali po dva-tri sata i pretili mi da ću biti optužen i odveden u Hag.
Kakvo je vaše iskustvo s Miloševićem?
– Moram da priznam: da nije bilo Srbije i Miloševića, ne bi bilo Republike Srpske. Srbija nas je hranila, dala oružje, smestila naše porodice ovde tokom rata…
Da li ste se često sretali s njim?
– Ne baš često, uglavnom sam bio u nekim delegacijama s Momčilom Krajišnikom, a poslednji put 1995. kad je padala Krajina. Tu smo bili Milošević, Krajišnik, Jovica Stanišić, Badža Stojičić, Momčilo Perišić i ja. Da nije bilo Miloševića, pala bi Banjaluka. Tad sam, na tom sastanku u Botićevoj ulici u Beogradu, prisustvovao telefonskom razgovoru Miloševića i Tuđmana. Milošević je tad rekao Tuđmanu: „Uđu li tvoji još 100 metara, dižem avione na Zagreb.“ Onda je Slobodan uključio telefon da svi čujemo kako Tuđman razgovara sa Antom Gotovinom (hrvatski general), koji kaže: „Evo, na centrali palim i gasim svetlo Banjaluci. Predsedniče, za 15 minuta ću biti u Gospodskoj (glavnoj ulici u Banjaluci).“ Onda je intervenisao i Ričard Holbruk, koji je Hrvatima rekao da ih neće braniti, da sva podrška ide drugoj strani i da će Srbi doći do Zagreba ako krenu 100 metara napred. Holbruk i Milošević su spasli Banjaluku. Inače, na tom sastanku sam takođe video i da vlada rasulo u rukovodstvu Srbije.
U kom smislu rasulo?
– Badža je napadao i vređao Perišića i njegove oficire, a Jovica Stanišić je napadao Miloševića i jako loše mu govorio o Miri Marković i JUL, vređao, govorio da je loše što ona preuzima vlast i bavi se nečim što ne zna da radi, upropaštava državu… Sramota me je bilo sve to da slušam. Eto, oni su o tome govorili, svađali se dok je ovamo Krajina padala…
Ima teorija da su Tuđman i Milošević zapravo imali dogovor u vezi sa ratnim sukobom devedesetih.
– Bili su bliski, oslovljavali su se imenima… Šta su dogovarali, a šta nisu – to ne znam.
Šta je Miloševićeva najveća greška?
– Mira Marković.
Srbija Danas
