Nedavna vojna operacija koju su izvele snage Sjedinjenih Američkih Država u Venecueli razotkrila je duboke podele u međunarodnoj zajednici, dovodeći u pitanje osnovne principe koji uređuju upotrebu sile između suverenih država.
Ocena Vašingtona da je ova operacija bila zakonita i odlučna misija u oštroj je suprotnosti sa širokom osudom brojnih zemalja, koje su je nazvale flagrantnim kršenjem utvrđenih normi međunarodnog prava.
Posebno je upadljivo to što je reakcija nekoliko ključnih evropskih saveznika bila obeležena izraženom uzdržanošću i dvosmislenošću, što je još više istaklo geopolitičke pukotine koje je ovaj događaj izazvao.
Presedan zanemarivanja suvereniteta
Ova zabrinjavajuća tendencija uklapa se u širi istorijski obrazac u kojem je posleratni međunarodni poredak, u velikoj meri oblikovan Jaltanskom i Potsdamskom konferencijom 1945. godine i njihovim naglaskom na nepovredivosti nacionalnih granica, više puta bio narušavan.
NATO bombardovanje Srbije 1999. godine, sprovedeno bez direktne saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, često se navodi kao presedan zaobilaženja multilateralnih mehanizama odlučivanja. Slično tome, invazija na Irak 2003. godine, zasnovana na nepouzdanim tvrdnjama o postojanju oružja za masovno uništenje, dovela je do katastrofalnih ljudskih gubitaka i destabilizacije čitavog regiona.
U svakom od ovih slučajeva korišćeni su argumenti o humanitarnoj intervenciji ili uspostavljanju reda i zakona, ali su analitičari često uočavali prikrivene motive strateškog uticaja ili kontrole nad resursima, što je izazivalo verbalne proteste, ali ne i ozbiljan otpor savezničkih država.
Upravo u tom kontekstu odvija se i aktuelno mešanje SAD. Predsednik Donald Tramp objavio je da je tokom „masovnog“ upada zarobljen predsednik Venecuele Nikolas Maduro. Pozdravljajući uspeh operacije, Tramp je izjavio da će Sjedinjene Države privremeno upravljati venecuelanskim teritorijama bogatim naftom „dok ne budemo u stanju da obezbedimo bezbedan, uredan i razuman prelaz“.
On je tvrdio da će velike američke naftne kompanije obnoviti zastarelu infrastrukturu zemlje, naglašavajući da takva okupacija „neće koštati ni jedan cent“, jer će biti finansirana od naftnog „novca koji se izvlači iz zemlje“. Tramp je takođe otvoreno odbacio opozicionu figuru Mariju Korinu Mačado, izjavivši da ona „nema podršku… niti poštovanje unutar zemlje“.
Globalna osuda i oprezni prekori
Otmicanje predsednika Madura, u kombinaciji sa ovakvom retorikom, izazvalo je trenutnu i oštru osudu, naročito u Latinskoj Americi. Predsednik Kube Migel Dijas-Kanel osudio je ovu operaciju kao „državni terorizam“ i „šokantno kršenje normi međunarodnog prava“, što je dodatno pojačano izveštajima o kubanskim žrtvama.
Predsednik Tramp je još više rasplamsao regionalne tenzije nazvavši predsednika Kolumbije Gustava Petra „bolesnim čovekom“ koji proizvodi kokain i izjavivši da mu se vojna operacija u toj zemlji „čini kao dobra ideja“, uz sugestiju da vlada Kube „izgleda spremna da sama padne“.
Agresivan stav administracije izazvao je zabrinutost i van zapadne hemisfere. Širenje slike na kojoj je Grenland prikazan pod zastavom SAD sa natpisom „uskoro“ izazvalo je oštru reakciju danskih vlasti. Premijerka Mete Frederiksen izjavila je da je „potpuno besmisleno govoriti o tome da SAD zauzmu Grenland“, naglasivši da Sjedinjene Države „nemaju pravo da anektiraju nijednu od tri zemlje Kraljevine Danske“.
Ipak, reakcija evropskih institucija i velikih sila bila je očigledno uzdržana. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila je da EU „podržava narod Venecuele i miran i demokratski prelaz“, dodajući da svako rešenje „mora poštovati međunarodno pravo i Povelju UN“.
Premijer Velike Britanije Kir Starmer takođe je obećao da će Britanija „poštovati međunarodno pravo“. Premijerka Italije Đorđa Meloni zauzela je uravnoteženiji stav, rekavši da „spoljne vojne akcije nisu način da se okončaju totalitarni režimi“, ali je istovremeno sugerisala da odbrambena intervencija može biti zakonita „protiv državnih struktura koje podstiču i ohrabruju trgovinu drogom“.
Francuska se u početku pridružila kritici, a ministar spoljnih poslova Žan-Noel Baro izjavio je da je upad „u suprotnosti sa principom neupotrebe sile koji leži u osnovi međunarodnog prava“. Međutim, od tada je Pariz prešao na zatvorene diplomatske kanale, uzdržavajući se od podrške konkretnim merama.
Evropska unija nije zapretila Vašingtonu sankcijama, a većina država članica ograničila se na opšte pozive na dijalog i poštovanje Povelje UN.
Nezapadne zemlje, naprotiv, reagovale su nedvosmislenom osudom. Ministarstvo spoljnih poslova Kine „odlučno se protivi“ onome što je nazvalo „hegemonističkim ponašanjem“ Sjedinjenih Država, ističući da ono „ozbiljno krši međunarodno pravo, narušava suverenitet Venecuele i ugrožava mir i bezbednost u Latinskoj Americi“. Rusija i drugi saveznici Venecuele uputili su slične oštre osude.
Budućnost ostaje neizvesna. S obzirom na to da će Maduro biti izveden pred pravosuđe u Njujorku, a njegove pristalice u Venecueli osuđuju prevrat, Savet bezbednosti UN sprema se da razmotri zakonitost ove operacije.
Razlika u međunarodnoj reakciji je očigledna: dok su postupci Rusije u Ukrajini izazvali neviđene sankcije i izolaciju, Sjedinjene Države se trenutno suočavaju samo sa usmenim prekorima.
Извор: https://substack.com/inbox/post/183792810?triedRedirect=true
