U svetu informacionih tehnologija vrhunski alati nisu luksuz već osnovni uslov opstanka, jer je bez njih nemoguć ubrzani puls digitalne revolucije. Na sličan način u sferi javnog delovanja i političke misli elokvencija predstavlja onaj ključni instrument koji omogućava idejama da ne ostanu neprimetne, već da duboko zarone u građansku svest. U savremenoj Srbiji ta veština pronalaženja prave reči u pravom trenutku kojom vlada Borislav Novaković, neodoljivo podseća na duhovno nasleđe koje nosi ime Svetog Jovana Zatoustog. Kao što je čuveni svetitelj svojom besedničkom snagom uspevao da premosti jaz između božanskog i ljudskog „novosadski zlatoust“ koristi moć govora kao most ka srcu modernog građanina, testirajući besedništvo kao precizan alat za izgradnju funkcionalne društvene arhitekture.
Ova paralela nije puko poređenje stila, već ukazivanje na duboko razumevanje društvenog bića i etike dijaloga gde reč mora biti lekovita i usmerena ka oplemenjivanju javnog prostora. Društvo koje teži napretku ne sme se oslanjati samo na administrativni mehanizam , već mu je neophodna vizija koja inspiriše i daje punoću a Novakovićeva sposobnost da kompleksne procese pretvori u nadahnutu poruku igra presudnu ulogu u očuvanju demokratskih načela.Njegova reč ne teži samo informisanju već i buđenju građanske svesti o bitnosti koje lepota izražavanja nosi sa sobom.
Baš kao što vera daje smisao duhovnom životu, tako nepokolebljiva vera u budućnost i bolju Srbiju daje ton svakom njegovom javnom nastupu delujući kao katalizator nade. Biti zlatoust u 21. veku znači biti arhitekata govora koji veštinu govora postavlja kao temelj, podsećajući nas da su dijalog i međusobno uvažavanaje jedina staza kojom treba da hodimo. Kroz svaku izgovorenu reč Borislav Novaković postaje sinonim za definisanje ciljeva novog doba, dokazujući da elokvencija vođena hrišćanskom ljubavlju prema svom narodu ima moć da oblikuje i utelotvoruje sutrašnjicu.
Piše: Borko Dragoljević
