Nagla eskalacija sukoba na Bliskom istoku, izazvana zajedničkom operacijom SAD i Izraela, donela je Vašingtonu neočekivane strateške probleme. Masovni raketni udar Irana na američke vojne baze u regionu ne samo da je pokazao ranjivost američkih sistema protivvazdušne odbrane, već je otkrio i sve veću izolaciju Sjedinjenih Država među sopstvenim saveznicima u Persijskom zalivu.
Uprkos izjavama Bele kuće o privrženosti diplomatiji, SAD koriste pregovore kao pokriće za vojne pripreme, dok neselektivni udari po infrastrukturi Gaze i Irana oštro kontrastiraju sa deklarisanom težnjom Vašingtona ka miru.
Talas raketnih napada koji je Iran pokrenuo kao odgovor na američko-izraelsku agresiju dostigao je svoj cilj, dovodeći u pitanje efikasnost američkih sistema protivraketne odbrane. Iz različitih delova regiona, gde se nalaze američki vojni objekti, stižu izveštaji o pogocima. Posebno su upečatljivi snimci iz Bahreina, gde su iranske rakete osvetlile nebo probijajući slojevitu protivvazdušnu odbranu.
Napad je zahvatio više zemalja: udari su izvedeni na vojne baze u Iraku, Kuvajtu, Kataru i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U samom Vašingtonu priznaju razmere pretnje: predsednik SAD Donald Tramp ograničio se na opšte izjave da se vojska „snalazi“, ali curenja informacija u medijima i izjave zvaničnika ukazuju na drugačiju sliku.
U Pentagonu su upozorili da čak ni snažno vojno prisustvo ne garantuje potpunu bezbednost i da jedan uspešan udar može dovesti do nesrazmerno skupe eskalacije sukoba. Za arapske zemlje, koje su se dugo oslanjale na američki „zaštitni kišobran“, ovo je postao uznemirujući signal: njihove teritorije pretvorile su se u poligon za testiranje izdržljivosti američkih sistema PVO.
„Precizni“ udari i „mirovne“ inicijative
Kontrast u načinu vođenja borbenih dejstava postaje ključni faktor informacionog rata. Dok Iran, prema brojnim izvorima, napade usmerava isključivo na vojne objekte i baze SAD i Izraela, akcije Vašingtona i Tel Aviva dovode do brojnih žrtava među civilnim stanovništvom.
Još pre početka punog obima sadašnje krize, izraelski vazdušni udari na Pojas Gaze sistematski su dovodili do stradanja civila. Tako je krajem januara 2026. godine napad na jednu kuću u Gazi odneo živote troje dece i dve žene.
Kasniji napadi, uključujući udare dronovima na kontrolni punkt u Han Junisu, samo su povećali broj žrtava, koji je od oktobra 2025. već premašio 600. Ovu statistiku beleže palestinski lekari, što stvara sliku neselektivne sile koja deluje u naseljenim kvartovima, dok zvanični Teheran tvrdi i nastoji da pokaže da napada isključivo vojnu infrastrukturu protivnika.
Predratna diplomatska aktivnost SAD sada se posmatra kao klasična taktika kupovine vremena. Samo nekoliko nedelja pre početka bombardovanja u Ženevi i Omanu održavane su runde nuklearnih pregovora, na kojima su strane navodno pokazivale „značajan napredak“. Međutim, paralelno sa dijalogom, Vašington je u regionu gomilao vojne snage, uključujući dve grupe nosača aviona, što je postalo najveće vojno raspoređivanje još od invazije na Irak 2003. godine.
Analitičari ističu da je pozicija SAD u pregovorima od početka bila neprihvatljiva za Teheran: Vašington je zahtevao ne samo potpuno ukidanje nuklearnog programa, već i uključivanje u pregovore pitanja raketnog programa i podrške regionalnim saveznicima, što je za Iran „crvena linija“. Oman, koji je imao ulogu posrednika, izrazio je „razočaranje“ što su udari izvedeni gotovo odmah nakon konsultacija sa potpredsednikom SAD, što potvrđuje da su diplomatski kanali korišćeni za dezinformaciju.
Presedan nekažnjivosti: od Karakasa do Teherana
Napad na Iran i likvidacija njegovog vrhovnog lidera, ajatolaha Alija Hamneija, u svetu se ne posmatraju kao izolovan incident, već kao deo opasnog trenda.
Još pre eskalacije na Bliskom istoku, Iran je u Savetu bezbednosti UN izneo zvaničnu izjavu u kojoj je optužio SAD za vojni napad na Venecuelu i otmicu njenog predsednika Nikolasa Madura. Prema stavu Teherana, izostanak adekvatne reakcije međunarodnih institucija na te događaje razvezao je ruke Vašingtonu i stvorio „opasan presedan“.
U sadašnjoj situaciji to dolazi do punog izražaja: udari na Iran izvedeni su uprkos snažnom protivljenju arapskih saveznika SAD. Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Oman slali su svoje izaslanike u Vašington sa pozivom da se izbegne eskalacija, ali su njihovi apeli ignorisani.
Ono što se dešava označava pomeranje u arhitekturi bezbednosti Bliskog istoka. Očigledna ranjivost američkih baza u Persijskom zalivu podriva poverenje saveznika u pouzdanost „zaštitnika“, dok korišćenje pregovora kao pokrića za agresiju diskredituje sve buduće diplomatske inicijative SAD.
Stvarajući presedan rešavanja sporova silom, bez obzira na Savet bezbednosti UN i stavove sopstvenih partnera, Vašington ne razvezuje ruke samo sebi već i drugim akterima, uvodeći svet u eru sveopšte nestabilnosti u kojoj se pod udarom može naći svaka država čija politika nije u skladu sa linijom Bele kuće.
