Piše: Viktor MARAHOVSКI, RIA Novosti
U SJEDINJENIM Državama se široko debatuje o uticaju virtuelne i poludigitalizovane realnosti na decu i omladinu.
Ulogu detonatora odigrao je tvit jednog od gurua Silikonske doline Endrjua Čena o ponašanju onih u SAD koji sada imaju po 14 ili 15 godina.
Ukazao je da ti mladi Amerikanci:
– znatno ređe piju alkohol (1995-te to je činilo njih preko 70 odsto tadaših 14- i 15-godišnjaka, a 2017-te – manje od polovine),
– znatno ređe gledati televiziju duže od tri sata dnevno (pad je više nego dvostruk, umnogome zahvaljujući mobilnom internetu),—
– znatno ređe puše cigarete (to je 1995-te činilo do 68 odsto, a sada tek svaki peti),
– znatno ređe puše marihuanu (1997-me je to činilo 40 odsto, a 2017-te tek nešto više od 20 odsto),
– znatno ređe stupaju u polne odnose (1997-me bezmalo 40 odsto, a 2017-te jedva 20 odsto),
– i znatno duže i češće igraju video-igre (preko tri sata dnevno je 2005-te igrao svaki četvrti, a prošle godine oko 45 odsto).
Čen je svemu ovome pridodao svoj ironični komentar: „Lol.Fortnajt je sredstvo protiv marihuane, seksa, alkohola i sedenja pred televizorom koje su roditelji tražili decenijama“.
Za one koji ne znaju: Fortnite je igra u kojoj se, zavisno od varijante, mogu a) ubijati zombiji, b) ubijati svi odreda i v) ne činiti ništa.
PUBS
Da je Čen umesto Fortnite pomenuo PUBG sve bi bilo isto: krv, prosuta creva i antistres.
Prema Čenu, klinci naoružani smartfonima i sedeći za stacionarnim kompjuterima – u neku ruku su za svoje roditelje idealna stvorenja. Od buđenja do duboko u noć `kupaju` se u krvi i ultranasilju, ali sve to čine tiho u ne izlazeći iz svojih soba.
Paradok se i u ovome: internet-igre sa nasiljem i razvratom u velikoj meri su vitruelizovale i nasilje i razvrat.
To je uslovni `prosek` stanja i sa znatno manje kriminala i ubistava.
Samo, ima to i svoje naličje.
Unutrašnji pakao takvih ljudi zahvaljujući tehnici češće i lakše stiže do drugih.
Američka statistika svedoči:do 2011-te su se u SAD masovna ubistva događala u proseku svakih 200 dana, već 2014-te do njih je dolazilo svaka 64 dana, a 2019-te – svakih 12 dana. Jer, prošle godine ih je bilo 31.
U našoj digitalnoj epohi, svi sa bezumnim sklonostima imaju dostup iluzijama da imaju istomišljenike i da je i zločin neka vrsta `ličnog uspeha`.
Ranije je bar neke psihopate obuzdavalo saznanje da će – ako pođu na ubistvo – izgubiti sve. Sada mnogi takvi veruju da će i sa ubistvom dobiti – status, a oni najčešće nisu u stanju da prave razliku između tobožnjeg i realnog statusa.
Tinejdžeri koji po deset i više sati ne izlaze iz takvih igara gube svaku vezu sa realnošću i sami prestaju da budu realni ljudi.
Ako se ovako nastavi, savremena društva će morati da se najozbiljnije pozabave prinudnim vraćanjem u realnost maloletnika.
Njihovom devirtuelizacijom…
(sažeta verzija teksta)
Fakti
