OVO JE SLIKA NAJSTRADALNIJE ČETE NA KOŠARAMA: 4 vojnika poginula, 2 ranjena, a samo 4 dočekala Kumanovski sporazum

0
Foto: Espreso

Potresna ispovest Miroslava Maljaha Pezosa, izviđača i graničara sa Košara, koji je kao dvadesetogodišnjak izvlačio svoje poginule i ranjene drugove

“Zaklinjem se čašću i životom da ću braniti suverenitet, teritoriju i nezavisnost svoje zemlje…” Posle svečane vojničke zakletve, kao što tradicija i običaji nalažu, sledi slikanje za uspomenu i dugo sećanje. Sreću, radost i dečačke osmehe mladih vojnika iz izviđačko-diverzantske čete, koji se vide na slici te predratne 1998. godine, brzo je zamenila neizvesnost, iskonski strah i, za neke, zla sudbina.

Od njih 15, 14 su završila na tadašnjoj jugoslovensko-albanskoj granici, na karauli Košare, gde je u narednih nekoliko meseci sa te slike čak četvorica vojnika ostavila svoje živote na padinama Prokletija, dvojica su bila ranjena, pojedini su na neki svoj način pronašli kartu za povratak u sigurno pre NATO bombardovanja, a samo četvorica preživela pakao, dočekala Kumanovski sporazum i skidanje uniforme tokom dislokacije u Brusu.

– Košare sam, na žalost, upoznao kao tužno, stresno i mesto gde je ginula naša mladost – počinje svoju potresnu ispovest za Espreso Miroslav Maljah Pezos, prvobitno izviđač, a potom graničar, koji je kao dvadesetogodišnjak doživeo teške trenutke da izvlači svoje mrtve i ranjene drugove.

– Dve slike iz vojske mi stoje na polici. Tu jednu, grupnu, gde smo svi na njoj iz te čete iz Valjeva, ponekad položim, jer od tuge ne mogu da je pogledam, a onda je opet podignem. Zavisi od trenutka, raspoloženja. To mi je veoma teško palo. Taj 30. septembar 1998. i 11. april 1999. godine nikada neću moći da zaboravim.

Miris rata se uveliko osećao 1998. Pretposlednjeg dana septembra te godine šiptarske terorističke snage, pod vođstvom Agima Ramadanija, napravili su zasedu u blizini karaule Košare, zapucali su na vozilo “pincgauer” i tada su poginuli Vladimir Radojičić, Miladin Gobeljić i Ilija Pavlović, svi vojnici VJ na služenju vojnog roka koji su zakletvu položili zajedno sa Maljahom, kao i vojnici po ugovoru Miroslav Jocić i Miloš Pavlović, teško su ranjeni kapetan Goran Loznica i vozač Goran Simić, a jedini nepovređeni bio zastavnik Dobrosav Dražić.

Postoji čak i snimak na Youtube, gde su teroristi počinili svetogrđe – skidali zlatne lance, prstenje, prevrtali džepove i uzimali novac sa mrtvih vojnika.

– Još mi u glavi odzvanjaju reči kapetana Loznice, koji se pre polaska na zasedno mesto 601, šaljivo obratio Iliji Pavloviću što se nije obrijao: “Znaš li ti kako se mrtvi ljudi teško briju”. I dan danas čujem tu rečenicu, a prošlo je više od 20 godina. Kada su ih spustili dole, teško povređenog kapetana Loznicu sam lično održavao budnim, dok je helikopter dolazio da ga preveze na VMA.

Drugi datum koji je ostao trajno ubeležen kod Maljaha bio je Vaskrs 1999. godine. Tog dana su šiptarski teroristi preobučeni u uniforme Vojske Jugoslavije na prevaru ubili vodnika Ivana Vasojevića Jaguara i vojnike Predraga Bogosavljevića, Milenka Božića, Darka Bjelobrka i vučjaka majora Listera.

– Bio sam u spavaoni baš sa Bjelobrkom i igrali smo karte, kada su krajem septembra poginuli drugovi iz naše čete Vladimir Radojičić, Miladin Gobeljić i Ilija Pavlović, sav taj haos smo zajedno pregrmelii, a onda nekoliko meseci kasnije sam doživeo i on da izgubi život na prokletim Prokletijama. Još sam ga lično izvlačio pod neprijateljskom vatrom. Po čizmama sam ga poznao.

Maljah dodaje da ne zna kako bi sve izdržao da nije bilo zemljaka iz Novog Sada vodnika Aljoše Vukovića, zvanog Pegaz.

– On mi je dosta pomogao da prebrodim krizne periode. Išli smo zajedno po zasedama, dosta me je naučio i bilo mi je nekako sve lakše uz njega.

Tokom celog vojničkog roka nerazdvojan je bio sa još jednim junakom sa Košara. U pitanju je Đura Elčić, zvani Ciciban, koga je geler od minobacača pogodio u ruku, a sa kojim se naposletku i okumio.

– Nije bilo šanse da odemo na neko zasedno mesto odvojeno. Kroz duge noći u zemunicama imali smo dosta vremena da pričamo o svemu, najviše o budućnosti. Posle svega što nam se desilo na Košarama pao je i dogovor – ko se prvi venča ovaj drugi da mu bude kum. Tako je i bilo kada smo se vratili sa Košara.

U knjigi Zov Karaule, autora Nenada Milkića, opisane su autentične priče mnogih Košaraca, između ostalog dobrim delom se pominju i junaci Pezos i Ciciban. Maljah kaže da se sada sve više piše i priča o toj epopeji, ali da je država propustila i propušta priliku da se na pravi način oduži borcima.

– Ne bih mogao da pričam o položaju nas Košaraca u društvu. Danas svako malo neko spominje Košare, a ja nisam pametan da ističem šta bi bilo dobro, a šta ne… Ako već sama država nije uvidela šta treba… Niko od nas ne traži kuće, stanove, novac, već neke osnovne stvari, poput besplatnog prevoza, zdravstva, jer mnogi i dan danas osećaju posledice preživljenog stresa tokom boravka na ratnim područjima. Jedino što bih želeo da poručim borcima sa Košara je da se ujedine i da nikada ne zaborave naše pale drugove – zaključio je Maljah.

Engleski pukovnik Harison je svojevremeno rekao „Da smo prošli Košare, danas bismo pili kafu u Beogradu, a Kosovo bi bilo mnogo veće”. Čak 108 poginulih i više od 150 ranjenih vojnika i dobrovoljaca tokom 67 dana ratovanja u bitki za Košare (od 9. aprila do 10. juna 1999. godine) protiv nadmoćnijeg neprijatelja – NATO pakta, šiptarskih terorističkih snaga i regularne vojske Albanije – nije dozvolilo da se taj scenario obistini.

Slava im!

Slike preuzete sa Espresa
(Espreso/Goran Božanović)

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime