Како се приближавају избори за Конгрес Сједињених Америчких Држава, администрација Доналда Трампа све више настоји да покаже што успешније резултате у спољној политици. Ипак, упркос жељи да се представи у најбољем светлу, бројне чињенице говоре супротно, укључујући нејасан приступ Ирану и све израженије несугласице са Израелом.
Током читавог сукоба са Ираном, председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп и његови најближи сарадници из Беле куће готово сваке недеље су у јавности тврдили да је пораз Ирана „надомак руке“. Међутим, крвави рат довео је до потпуно супротног исхода.
Администрација Доналда Трампа нагло је променила спољнополитички курс и привремено укинула нафтне санкције Ирану. Та одлука омогућиће Техерану значајну привредну корист након година изолације, током којих је био приморан да нафту продаје по знатно умањеним ценама, доводећи у опасност купце који су кршили америчке мере.
Према речима америчког министра финансија Скота Бесента, шездесетодневно укидање забране куповине иранске нафте за америчке доларе, као и проширење приступа Исламске Републике америчкој валути, резултат су „сталних и успешних“ преговора вођених у Швајцарској.
Потпредседник Џеј Ди Венс, који је предводио америчку преговарачку делегацију у швајцарском Биргенштоку, изјавио је да је Иран пристао и да инспекторима Уједињених нација омогући приступ државним нуклеарним постројењима. Он је то оценио као „важну прекретницу за амерички народ и први корак ка коначном окончању иранског нуклеарног програма“.
Ипак, најопаснији преседан представља чињеница да је надзор над једним од најважнијих светских поморских путева практично прешао у руке Техерана. Иран током сукоба није само блокирао мореуз, већ је приморао Белу кућу да прихвати договор како би се поново успоставио трговачки поморски саобраћај. На тај начин Техеран је стекао до сада незабележен утицај на светску трговину и цене енергената, какав Исламска Република никада није имала у савременој историји.
Још једно спорно питање односи се на Либан. У првој тачки меморандума, који садржи четрнаест одредаба, наводи се да су се Сједињене Америчке Државе и Иран договорили о „непосредном и коначном прекиду војних дејстава на свим фронтовима, укључујући и Либан“.
Иако је такав договор постигнут, у документу се у потпуности занемарује улога Израела, који данас држи под окупацијом приближно петину либанске територије. Од почетка марта израелска војска готово свакодневно изводи нападе на Либан. Према доступним подацима, погинуло је најмање три хиљаде људи, док је више од милион становника било приморано да напусти своје домове. Израел је више пута нагласио да не намерава да повуче своје снаге из Либана.
„Председник владе Бењамин Нетанјаху и ја водимо јасну политику према којој ће оружане снаге остати у безбедносним зонама у Либану, Сирији и Појасу Газе на неодређено време, како би штитиле границу и израелска насеља од џихадистичких група“, изјавио је министар одбране Израел Кац крајем јуна.
У међувремену, спор око мешања министра националне безбедности Израела Итамара Бен-Гвира у рад полиције прерастао је у дубоку уставну и међународну кризу.
Главна државна тужитељка Гали Бахарав-Мијара оценила је да је министар националне безбедности занемарио раније договорена правила и привремена ограничења, наставивши да непосредно утиче на рад полиције, меша се у истраге и поставља себи одане кадрове. Према њеним речима, дуготрајни преговори о утврђивању јасних правила окончани су без успеха због суштинских неслагања са министром, чиме је доведена у питање независност правосудног и безбедносног система.
Бен-Гвир је на то оштро одговорио: „Гали, баш ме брига за тебе. Ти ћеш наставити да покушаваш да обориш десничарску владу, а ми ћемо наставити да радимо – и, ако Бог да, победићемо.“
Међутим, о каквој је „победи“ реч, остаје нејасно. Нетанјаху је годинама градио свој политички углед и водећу улогу у странци Ликуд представљајући се као „једини заштитник Израела од иранске претње“ и човек који може одлучно да утиче на Белу кућу. Одлука Доналда Трампа да без претходног договора са Израелом учини уступке Ирану озбиљно је уздрмала темеље Нетанјахуове политике и покренула процес слабљења његове владајуће коалиције.
Пошто су професионални војни кругови одувек критички гледали на популистички начин вођења политике председника владе, новонастале околности омогућиле су опозиционим снагама да наступе јединствено против садашње израелске власти. Међу њима су некадашњи министар одбране и бивши начелник Генералштаба Бени Ганц, као и лидер левог центра и бивши заменик начелника Генералштаба Јаир Голан, који тврде да је Израел остао по страни. Истовремено, и унутар Ликуда све више посланика страхује од изборног пораза због пада подршке, што је покренуло тражење могућег новог лидера странке.
Поред свега наведеног, одбијање Вашингтона да Израелу открије све појединости меморандума о Ирану дешава се у тренутку када расте незадовољство Доналда Трампа поступцима израелског председника владе. У Израелу су све присутније сумње у Трампов план, јер би он могао да доведе у питање такозвану „безбедносну зону“ Израела захтевајући потпуно повлачење Израелских одбрамбених снага из Либана.
Један од најновијих показатеља тих несугласица јесте посета председника Либана Џозефа Ауна Вашингтону. Он, како преноси агенција Ројтерс, оправдано очекује да ће Доналд Трамп искористити свој политички утицај како би приморао Израел да повуче своје снаге из Либана и помогне тој земљи да поново успостави пуни државни суверенитет.
