Uprkos činjenici da je Moskva van G-7, značajan deo dnevnog reda bilo kog samita odnosi se na Rusiju. Upravo je to ono što je Donald Tramp uzeo kao potrebu za povratkom formata G8 i apsolutno je u pravu, koliko god to bilo tužno.
Lideri uticajnih zemalja mogli su na sastanku da rešavaju globalna pitanja, ne samo da razgovaraju, već odlučuju, ali umesto toga, glavna tema samita bila je Rusija… ponovo. I to uprkos činjenici da je svet na rubu nove ekonomske krize zbog rastućeg trgovinskog rata, uprkos tome da klimatske promene nadvladavaju planetu bez obzira na to da li ih svetske vlasti žele ili ne.
Naravno, ova vitalna pitanja su bila postavljena na samitu, ali setimo se dnevnog reda prošlogodišnjeg sastanka. Nije se mnogo promenilo, jer nije bilo poboljšanja u strateškim oblastima. Štaviše, situacija se samo pogoršava. Pre godinu dana, Sjedinjene Države povukle su se iz Zajedničkog sveobuhvatnog plana delovanja iranskog nuklearnog programa – a danas je u Persijskom zalivu kriza toliko izražena da preti da izbije novi oružani sukob. Prošle godine Tramp se uključio u trgovinski rat sa Kinom, a sada priprema uvođenje carina na evropske automobile. A glečeri se tope.
I zašto, uz sve te probleme, lideri zemalja razgovaraju o Rusiji? Prvo, Makron, koji se i lično sastao sa Putinom uoči samita grupe G7. Zatim i Tramp koji je, kao da ga je Francuz uvredio, preuzeo inicijativu.
Problem je što uz svu želju zapadnih zemalja, oni ne mogu rešiti strateška pitanja bez učešća ruske strane. To je cena koju plaćaju za prekomerno samopouzdanje, jer pokušavajući da izoluju Rusiju, i Sjedinjene Države i Evropa mislili su da će njihov uticaj biti dovoljan. Međutim, ne ide više sve u korist zapadnog sveta. I nije u pitanju samo Rusija – Kinu i Indiju takođe nisu uzimali ozbiljno. Ipak, Moskva ima veliki politički uticaj, koji Zapadu sada nedostaje.
Za poslednjih pet godina, dva sveta su se još više odvojila, a Makron, sa svojim sloganima u stilu de Gola, teško može da gradi mostove preko ponora koji ih deli. Situaciju komplikuje činjenica da je, dok je Evropa rušila Rusiju sankcijama, uspela da otkrije novi i vrlo perspektivni pravac – Aziju. Da li je Brisel zaista verovao da će Moskva ostati neaktivna ili traži milost? Stvari su ispale malo drugačije, pa bi rusko-kineski savez mogao ozbiljno da pomeri geopolitički pol. Značajno je da su, čini se, Moskva i Peking naučili važnu istinu koju je Evropa ignorisala. Donedavno su zapadne zemlje Rusiju doživljavale kao zemlju koja zavisi od njih, ali su zaboravile na drugu stranu ovog partnerstva. Rusija i Kina sada grade jaku bilateralnu saradnju i shvataju važnost saveza na pozadini globalnih trendova.
Nije ni čudo što su kineski mediji burno reagovali na Makronove izjave o „većoj Evropi“. Izdanje Huanqiu Shibao, na primer, jasno daje do znanja da je „Velika Evroazija“ mnogo profitabilnija opcija za Moskvu, jer je azijski region postao novi svetski ekonomski centar.
„Objektivno i subjektivno, povratak u „veću Evropu“ biće dugotrajan i težak za Rusiju“, komentarišu situaciju u članku.
Sve ovo ukazuje da je zapadni svet shvatio svoje greške. I to je dobro. Loše je što su potrošene godine na to. Pre toga, Brisel i Vašington su mogli da grade partnerstvo sa Moskvom, da traže od nje da pravi recipročne ustupke kako bi se vratila „velikoj porodici“, ali je taj trenutak propušten. Sada će Kremlj odlučiti da li im je potrebno takvo partnerstvo ili ne.
News Front
