Kada se sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka muzički spektar nepovratno pocepao, unutar te nove, slobodne teritorije nazvane pank nastala su dva radikalno različita pogleda na umetnost i život. Taj sukob estetskih i ideoloških struja definisao je dinamiku kreativnog bunta: dok su jedni bili uporni u tome da se čista buka iz spektra izdvoji kao glavni adut i oružje, drugi su ostali istrajni u ideji da je dosadašnje muzičko nasleđe dovoljno samo dobro isprljati i na taj način delovati iz sasvim nove dimenzije.
Na jednoj strani tog spektra našao se ekstremizam bendova poput The Exploited. Za njih je pank bio frontalni napad na čula, agresivno odstranjivanje svakog traga tradicije, melodije i harmonije kako bi se zadržala samo sirova, destilovana pretnja. U tom delu spektra buka nije bila nusproizvod već primarni cilj i poziv na totalno rušenje. Nasuprot toj spoljašnjoj destrukciji stajali su The Ramones. Oni nisu želeli da izmisle novi univerzum, već da redefinišu postojeći. Uzeli su najslađe plodove američkog muzičkog nasleđa – pop melodije pedesetih i šezdesetih, rani rokenrol i surf rok – i svesno ih provukli kroz blato. Pojačali su gitare do daske i ubrzali tempo do granice izdržljivosti, ali su zadržali esenciju. Sa samo tri akorda i distorzijom stvorili su novu dimenziju u kojoj su nostalgija i destrukcija šetale ruku pod ruku. Oni nisu uništili istoriju; oni su je isprljali i učinili je ponovo živom. Isto to se, po potpuno istom principu, oslikava i na društveno – političkoj sceni. Društveni život i ljudski otpor funkcionišu kroz identičnu podelu karaktera i strategija. Sa jedne strane imamo radikalne društvene struje koje, poput ekstremnog panka, deluju kao bager koji želi da sruši sistem, odbacujući sve institucije i tradiciju u ime apsolutne slobode i čiste bučne revolucije. Sa druge strane, mnogo češće i suptilnije, društvo se menja kroz estetiku uprljanog spektra . To su oni pojedinci i pokreti koji ne ruše svet do temelja, već uzimaju postojeće društvene kodove, simbole i tradiciju pa ih svesno transformišu novom realnošću. Oni menjaju društvo iznutra, pokazujući da najjači bunt često dolazi upakovan u prividno prepoznatljivu formu koja je dobila potpuno novo, izvrnuto značenje. Na kraju, politika uprljanog spektra dokazuje da se stvarna transformacija – kako u muzici, tako i u društvu – ne postiže uvek potpunim spaljivanjem mostova, već sposobnošću da starom svetu obučemo rokerice i nateramo ga da svira našu melodiju.
Piše:
Borko Dragoljević
