USTAŠE SU SRBE SLALE U NORVEŠKU KAO ROBOVE: Knut Flovik Toresen, norveški istoričar, pisac i kapetan u rezervi

0

MALOBROJNI su narodi u istoriji koji su morali više puta da se bore za svoje postojanje, poput Srba, i na taj način su Srbija i srpski narod uzor svim malobrojnim narodima.

Priča o zatvorenicima interniranim u Norvešku tokom Drugog svetskog rata važan je deo ove celine. Kada neko hoće da falsifikuje ovu priču pokušavajući da izmeni identitet zatvorenika, moraju se upotrebiti svi argumenti za zaštitu istine.

Ovako u ekskluzivnom intervjuu za “Novosti” govori Knut Flovik Toresen norveški istoričar, pisac i kapetan u Vojsci Kraljevine Norveške, o svom posebnom odnosu koji gaji prema srpskom narodu, borbi protiv “falsifikovanja istine”, o Srbima u Drugom ratu koji su bili u logorima u ovoj zemlji, zbog čega je taj period nazvao najmračnijim poglavljem norveške istorije, kao i o utiscima koje nosi sa Kosova i Metohije.

Prve priče o logorima u Norveškoj nisu samo deo vašeg istraživanja. Za njih ste čuli u najranijem detinjstvu.

– Rođen sam u Narviku na severu Norveške. U leto 1942, Nemci su osnovali kamp Beisfjord za srpske zatvorenike, u blizini mesta odakle sam. Odrastao sam uz priče o srpskim zatvorenicima o kojima su Norvežani prepričavali.

Zbog čega mislite da je bilo pokušaja falsifikovanja istorijskih činjenica?

– Tokom 2012. i 2013, nelegitimne revizionističke snage u Norveškoj, predvođene nekim Hrvatima, pokušale su da naprave izložbu o zatvorenicima koji su u Norvešku internirani sa Balkana tokom Drugog svetskog rata. Bio je to pokušaj da se, iako malobrojni, hrvatski i bosanski logoraši predstave kao žrtve, a Srbi iz Hrvatske kao pravoslavni Hrvati. Shvatio sam da to nije istina i uspeli smo da zaustavimo tu izložbu. Pribavio sam spiskove zatvorenika iz Norveškog nacionalnog arhiva i u državnoj službi za ratne grobnice.

Do kog ste zaključka došli?

– Da su od 93 do 95 odsto onih koji su završili u logorima u Norveškoj bili Srbi. Osim toga, 97 odsto zatvorenika koji su umrli u Norveškoj bili su Srbi. Nešto manje od polovine prebačeno je iz NDH i preko Jasenovca su poslati u Norvešku. Poslati su kao robovi, da umru kao deo razmene između ustaša i Nemaca. NJihove porodice su ubijene u Jasenovcu, a dečaci i muškarci poslati u Norvešku. Zato je Norveška postala predvorje za ustaški genocid. Kada su ove činjenice utvrđene, stvorili smo snažnu reakciju javnosti, a izložba je stopirana.

Da li ste bili u prilici da razgovarate sa nekim od preživelih logoraša?

– Razgovarao sam samo sa jednim, jer ih je većina preminula, ali njihova deca i unuci kontaktiraju sa mnom da bi saznali sudbinu tih članova svojih porodica. Radeći na jednom projektu o ustaškom genocidu pod vođstvom profesora Gideona Grajfa iz Izraela i ambasadorke LJiljane Nikšić, upoznao sam Gojka Rončevića Mraovića i Jelenu Radojičić Buhač, oboje su deca koja su bila u ustaškim koncentracionim logorima. Ustaše su ubile 89 članova Jelenine uže i šire porodice. To je na mene ostavilo dubok utisak.

Nedavno ste dobili značajno priznanje od Udruženja preživelih logoraša. Koliko Vam to znači?

– Čast koja mi je ukazana, izuzetno me je dirnula. Zahvalan sam, i srećan, pogotovo što ovo priznanje dolazi od članova Udruženja preživelih logoraša. NJihovih sudbina i stradanja se moramo sećati, zbog naših predaka i zbog potomaka. Mnogo je dobrih istoričara koje se bave ovom temom, ali to što je meni ukazana čast da dobijem priznanje mnogo mi znači.

Služili ste u mirovnim misijama u Libiji, BiH, Kosovu i Metohiji i Avganistanu.

– Te misije su se veoma razlikovale, a imam i pozitivna i negativna iskustva. Ali, najjači utisak uvek je patnja civila. Ono što nas je dočekalo na Balkanu mnogo se razlikovalo od onoga što smo čitali u norveškim medijima. Kosovo je ostavilo veliki utisak, ponosan sam na napore kolega 17. marta 2004. Tada smo uspeli da malim norveškim vojnim odredom, zaustavimo oko 10.000 albanskih demonstranata u Čaglavici. Da nismo, stradalo bi više Srba i demonstranti bi možda stigli i do Gračanice i tamo uništili sveti manastir.

Verujem da je bilo pogrešno što se Norveška vojno umešala na Kosovu, ali to je moje mišljenje. Dešavanja iz devedesetih je važno rasvetliti, a istovremeno moramo da idemo napred i da ne tonemo u prošlosti kao u močvari. Najvažnije da se usredsredimo na pozitivne istorijske veze između naših zemalja i naroda, a njih je mnogo.

Posle Avganistana odlučili ste da napustite vojsku?

– Bio sam tri puta u Avganistanu, u poslednjoj misiji obavljao sam dužnost majora. Tamo smo bili okruženi ratom i aktivno učestvovali. Izgubili smo kolege. Mnogo je vremena potrošeno na rutinu i čekanje, a nismo imali mnogo kontakta sa stanovništvom. Tamošnja misija bila je borba protiv Al kaide i talibana. Potom sam radio kao posmatrač u misiji OEBS u Lugansku. Još sam aktivan kapetan u rezervi. Oko 20 godina koliko sam radio u vojsci, u kombinaciji sa mojim obrazovanjem istoričara, pomoglo mi je kao ratnom istoričaru i piscu, da bolje razum ono o čemu pišem.

Da li je istina viđena sopstvenim očima ili pronađena u gotovo zaboravljenim arhivima temelj vaše stvaralačke misije, budući da ste napisali 14 knjiga za koje vlada veliko interesovanje?

– Istoričar sam usredsređen na izvore i činjenice. Istina mi je uvek najvažnija, čak i kada je neprijatna. Istorija se previše koristi u političke svrhe, nedopustivo je koristiti delove istorije koji se uklapaju u trenutnu političku agendu, a zatim isključiti delove koje potkrepljuju činjenični kontekst. Smatram da istoričari moraju da reaguju na ovakve zloupotrebe. Istorija može da stane na svoje noge i niko nema pravo da je falsifikuje.

Kako je danas najbolje širiti istorijsku istinu?

– Meni je pisana reč najvažnija, ali se zalažem za širenje istorije putem različitih medija, a ne samo knjigama. Koristeći i tradicionalne i savremene medije širim svoju misiju, a to je samo i isključivo istina. Oduševljen sam inicijativom da se priča o stradanjima Srba u Norveškoj ekranizuje i spreman sam da pomognem da bude pretočena u film.

ŽENA SRPKINJA IZ SLAVONSKE POŽEGE

Nije tajna da ste veliki prijatelj Srba i rado viđen gost u Srbiji.

– Norvežanin sam, oženjen Zoricom, Srpkinjom iz Slavonske Požege. Tokom Drugog svetskog rata porodica moje supruge izgubila je mnogo članova porodice u Jasenovcu, i Jadovnu. Neki nikada nisu stigli do logora, jer su ih ustaše ubile na licu mesta. Jedna od preživelih bila je baka moje supruge Milica, uspela je da pobegne iz Jasenovca gde su joj ubijeni mlađi braća i sestre. Milica, poput moje supruge, jedna je od najjačih i plemenitih žena koje sam ikad poznavao. Baka Milica mi je ispričala neke od ovih priča. Odlučio sam da sačuvam uspomenu na sve žrtve i da ih prikažem svetu. Naše dvoje dece su Srbi i Norvežani i važno je da znaju porodičnu istoriju.

NOVA KNJIGA

KNUT Flovik Toresen trenutno radi na nekoliko projekata i priprema doktorat. Ovih dana iz štampe izlazi njegova nova knjiga o norveškim vojnicima u Africi devedesetih.

Istovremeno radi i za nekoliko izdavača, stalno istražuje po arhivama. Vodi i sopstveni istraživački centar (Norwegian War Historical Reaserch) i zadovoljan je dosadašnjim dostignućima.

Izvor: Novosti

Ostavi utisak

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas unesite ime