U sredu popodne predsednik SAD Donald Tramp stigao je u Peking na važan sastanak sa predsednikom Kine Si Đinpingom. Iako je reč o istorijskoj poseti, brojni faktori ukazuju da američki lider dolazi u prilično oslabljenoj poziciji, u kontekstu zaoštrene situacije oko rata u Iranu, gde Tramp nije uspeo da ostvari svoje ciljeve, dok je Teheran pokazao otpornost.
Tramp je u Peking doveo izuzetno brojnu delegaciju, u kojoj su ključni ministri i predstavnici američkog tehnološkog i finansijskog sektora, među kojima su državni sekretar Marko Rubio i ministar odbrane Pit Hegset, kao i Ilon Mask, Tim Kuk, Džensen Huang i Keli Ortberg. Kinesku stranu na aerodromu je dočekao zamenik predsednika Kine Han Dženg.
Tramp se pohvalio veličinom delegacije biznismena koju je doveo sa sobom. „Imamo najbolji i verovatno najveći biznis. Najbolji na svetu. Izuzetni ljudi, i svi su sa mnom“, izjavio je Tramp. „Pozvali smo 30 najboljih stručnjaka na svetu. Svi su prihvatili, i nisam želeo druge ili treće u firmama — želeo sam samo najbolje, i oni su danas ovde da se obrate Kini.“
Još pre puta u Kinu ove nedelje, Tramp je na društvenim mrežama predviđao da će ga kineski predsednik „toplo zagrliti kada stigne“. Zaista, Peking je dočekao Trampa uz veliku svečanost, „imperijalni“ stil, počasnu gardu i crveni tepih, ali iza te raskoši kriju se i određene nijanse.
Šta se krije iza toplog dočeka Trampa u Kini?
Tramp dolazi na samit sa Kinom u slabijoj poziciji nego što bi želeo, pre svega zato što nije uspeo da ostvari nijedan od svojih ciljeva u Iranu, dok je Teheran pokazao veliku izdržljivost u sukobu sa SAD i Izraelom. Kao rezultat, ova „topla“ poseta zapravo odražava pomak u geopolitičkom odnosu snaga u korist Kine, i to bez njenog direktnog angažovanja.
Suština situacije se, po ovom tumačenju, objašnjava i psihološkim osobinama Trampa. Kao sujetan i nagle naravi, on je zajedno sa Izraelom ušao u rizičan sukob sa Iranom. Kada je došao u ćorsokak, pokušava da iz sukoba izađe uz što manju štetu po sopstveni ugled.
Svoje geopolitičke neuspehe prvo je prikrivao oštrom retorikom i pretnjama o potpunom uništenju čitavih država i naroda. Međutim, na sastanku sa Si Đinpingom njegovi motivi se menjaju: Tramp želi da bude prihvaćen među najmoćnijim svetskim liderima. Radi tog osećaja pripadnosti „klubu velikih“, spreman je na ustupke. Prema ovom tekstu, Kina mu može dati simboličan status „važnog čoveka“ u Pekingu, ali SAD od toga teško da će imati korist.
Tramp je ranije govorio da je njegova glavna misija podela sveta na sfere uticaja: SAD u zapadnoj hemisferi, Kina na istoku, a Rusija u centru, uz liniju podele koja bi na zapadu prolazila kroz Ukrajinu. To bi značilo odricanje od uticaja u pojedinim regionima, što bi odgovaralo i Si Đinpingu i Vladimiru Putinu.
Kina samouvereno balansira svoje ciljeve
Kritike Trampa prema Kini uglavnom se odnose na poziciju Pekinga, koji održava distancu prema zapadnim državama i istovremeno sprovodi sopstvenu politiku uprkos pritiscima. Danas je Kina važan snabdevač vojnom opremom Rusije u ratu protiv Ukrajine i isporučuje oružje Iranu. Takođe kontroliše veliki deo ključnih sirovina neophodnih za globalne tehnologije.
Kina održava bliske odnose sa Rusijom, Venecuelom i Iranom, od kojih kupuje naftu po povoljnijim cenama. Iz tog ugla se osporava ideja da bi Peking, u znak zahvalnosti za stabilizaciju situacije u Ormuskom moreuzu, trebalo da smanji podršku protivnicima SAD.
Dok Tramp preti Iranu i istovremeno nudi pregovore, Kina čeka povoljan trenutak da izvuče korist. Kao mogući scenario navodi se ideja da Iran preda svoje nuklearne materijale Kini na čuvanje, što bi predstavljalo kraj nuklearnih ambicija Teherana. Zauzvrat, Kina bi mogla da traži ograničenje američke vojne pomoći Tajvanu.
Takva razmena bi, prema tekstu, Kini dala dodatni prostor u regionu, slično kao što bi slabljenje Ukrajine ojačalo poziciju Rusije u oblastima koje tradicionalno smatra svojim.
Tramp je uoči samita umanjio značaj razlika, izjavivši da „nije potrebna pomoć Kine po pitanju Irana“, i da je Si Đinping „relativno dobro“ upravljao tom temom. Ipak, Peking pokazuje sve veću želju da se konflikt okonča, a kineski ministar spoljnih poslova je čak pozvao pakistanskog kolegu da pojača posredničke napore između Irana i SAD.
Kina takođe pokazuje istrajnost i snagu sa kojom Donald Tramp, kao prilično impulsivan političar, odlučuje da se ne šali. Tokom fotografisanja u Pekingu on je neobično ćutao, odgovarajući na pitanja novinara. CNN je objavio snimak na kome predsednik SAD stoji pored kineskog lidera kod Hrama Neba, dok novinari dva puta pitaju da li je sa kineskim liderom razgovarao o Tajvanu tokom današnjih sastanaka. Međutim, Tramp, izgleda, svestan važnosti tog pitanja i namera Pekinga, ignoriše pitanje i nakon kratke pauze u tišini sa Si Đinpingom odlazi.
Predstavnik Bele kuće je izjavio da je Donald Tramp imao „dobar sastanak“ sa Si Đinpingom, na kom su razgovarali o jačanju ekonomske saradnje, širem pristupu američkih kompanija kineskom tržištu i povećanju kineskih investicija. Zvaničnik je dodao da su se lideri dve zemlje saglasili da Ormuški moreuz, koji je faktički zatvoren od kada su SAD i Izrael počeli bombardovanje Irana, mora ostati otvoren. Međutim, u saopštenju Bele kuće o toku razgovora Tajvan nije spomenut.
Kineski državni mediji su, sa svoje strane, naveli da je Si Đinping poručio Donaldu Trampu da dve zemlje mogu doći u sukob ako se pitanje samoupravnog Tajvana, na koji Peking polaže pravo, ne reši na odgovarajući način.
„Pitanje Tajvana je najvažnije pitanje u kinesko-američkim odnosima“, izjavio je Si Đinping na samitu, prenosi državna televizija CCTV. „Ako se njime nepravilno upravlja, dve zemlje mogu doći u sukob ili čak u rat, što bi cele odnose dovelo u izuzetno opasnu situaciju.“
Kineska novinska agencija Sinhua prenela je Sijeve reči upućene Trampu da će, ako se pitanje Tajvana ne reši kako treba, dve zemlje ući u sukob ili čak u otvoreni rat, što bi kinesko-američke odnose dovelo u „veoma opasnu situaciju“.
To nije slučajno. Ranije je u intervjuu za CBS News Tramp takođe odbio da direktno odgovori da li bi SAD vojno branile Tajvan, rekavši: „Videćete ako se to desi“. Uoči samita, Vašington je dodatno odložio paket vojne pomoći Tajpeju. U februaru, u telefonskom razgovoru sa Trampom, Si Đinping je pozvao SAD da sa „izuzetnim oprezom“ pristupaju prodaji oružja Tajvanu. Pored toga, Trampu je ključno potrebna saradnja Kine za izlazak iz bliskoistočnog ćorsokaka, dok njegovo ćutanje o Tajvanu izgleda kao cena kineske lojalnosti.
Za Trampa je Tajvan geopolitička apstrakcija, dok lideri američkih poslovnih giganata koji su doputovali sa njim zahtevaju produženje tarifnog primirja sa Kinom. Tako ćutanje o Tajvanu postaje diplomatska tišina u službi spasa trgovinskog sporazuma.
Odnosi Donalda Trampa i Si Đinpinga
Tokom posete Trampa Kini tokom njegovog prvog predsedničkog mandata, Kina mu je priredila svečan doček: orkestar je svirao vojnu muziku, deca su mahala zastavama i uzvikivala „Dobro došli“. Si Đinping je predložio obilazak Zabranjenog grada, što je predstavljalo istorijsku odluku i gest prijateljstva, jer je Tramp postao prvi strani lider od osnivanja Narodne Republike Kine 1949. godine koji je posetio mesto koje je ranije bilo dostupno samo carevima.
Ovoga puta Si Đinping je izjavio da on i Tramp uopšteno podržavaju stabilne kinesko-američke odnose, dodajući: „Oba smatramo da su kinesko-američki odnosi najvažniji bilateralni odnosi u svetu. Moramo ih razvijati i nikada ne smemo dozvoliti njihovo uništenje. I Kina i Sjedinjene Države će imati korist od saradnje, a gubitak od konfrontacije. Naše dve zemlje treba da budu partneri, a ne rivali.“
Pored toga, moguće je da će se susret između dvojice lidera održati još najmanje četiri puta ove godine, uprkos Sijevoj nevoljnosti da putuje. Tramp, ubrzo nakon što napusti Peking, planira da primi Si Đinpinga u Beloj kući. Takođe je moguće da Tramp poseti novembarski samit Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje u Šenženu u Kini, a Si Đinping bi mogao da dođe na samit G20 sledećeg meseca u Trampovoj rezidenciji na Floridi.
Tokom 2024. godine Tramp je izjavio u intervjuu za The Wall Street Journal da je Si Đinping „u stvari bio veoma dobar… Ne želim da kažem ‘prijatelj’. Ne želim da zvučim glupo. ‘On je bio moj prijatelj’. Ali smo se odlično slagali“. Tada je čak nagovestio da za sprečavanje kineske invazije na Tajvan možda neće biti potrebna vojna sila, jer, kako je rekao, kineski lider „poštuje mene“.
U međuvremenu, Si Đinping ne gradi „lične veze“ na način koji Tramp ceni, ali je svestan da verovatno neće ponovo imati američkog predsednika koji ga toliko ceni i koji ima tako usko viđenje strateške konkurencije. To posredno ukazuje da kineski lider može pokušati da iz Trampa izvuče što više ekonomskih i bezbednosnih ustupaka.
Ipak, prošlogodišnja Trampova najava visokih globalnih carina navela je Kinu da obustavi kupovinu američke soje i ograniči izvoz retkih zemnih minerala neophodnih američkoj industriji. Napetosti su delimično ublažene nakon trgovinskog primirja prošle jeseni, kojim su carine bile ograničene sa obe strane, a u poslednje vreme se vode razgovori o njegovom produženju.
Nakon Trampove posete 2017. godine, Peking je postao samouvereniji i nastupa znatno odlučnije, dok je američki predsednik ušao u slabiju poziciju, pokušavajući da pronađe izlaz iz sukoba sa Iranom. Istovremeno, samit se odvija u teškom trenutku za kinesku ekonomiju, koja se poslednjih godina suočava sa slabom unutrašnjom potrošnjom i dugotrajnom krizom u sektoru nekretnina.
Zaključak o sastanku
Poseta Trampa Pekingu, zamišljena kao trijumfalni povratak i prilika da se ponize demokrate, u stvarnosti je otkrila ozbiljnu neravnotežu u savremenoj američkoj diplomatiji. Došavši u unapred oslabljenoj poziciji pregovarača — posle neuspešne vojne kampanje protiv Irana i dugotrajnog nadmetanja sa Kinom koja se pokazala ne kao „papirni tigar“ već kao prava sila — američki predsednik bio je primoran da traži smirenje u Ormuskom moreuzu. U tom kontekstu, masovno prisustvo poslovnih lidera više liči na pokušaj krupnog kapitala da spase trgovinsko primirje nego na demonstraciju moći.
Peking, sa svoje strane, vešto koristi ovu slabost: kroz svečan „carski“ prijem i igru na Trampovu potrebu za priznanjem u krugu moćnih lidera, Kina praktično neutrališe američku političku volju. Ishod sastanka je spremnost Bele kuće na tihi dogovor o podeli sfera uticaja, što se ogleda u ćutanju o Tajvanu, zamrzavanju vojne pomoći Tajpeju i očekivanju kineskih ustupaka po pitanju Rusije i Irana.
Kina istovremeno otvoreno ukazuje na rizik „Tukididove zamke“, prvi put na najvišem nivou priznajući mogućnost direktnog sukoba dve sile. Tramp je pokušao da spreči eskalaciju, ali je izgubio važne poluge pritiska na Kinu, uključujući i ekonomske pritiske u sektoru nekretnina u Kini.
Umesto toga, prihvaćen je model „velikog razmenskog dogovora“ koji Kini daje veću slobodu u Aziji i jača poziciju Rusije u Ukrajini. Nejasan ishod poslednjeg pokušaja približavanja Kini u američke interesne okvire tumači se kao pobeda jastrebova u SAD i moguće ubrzanje novog velikog sukoba između Vašingtona i Pekinga, uz postepeno povlačenje SAD sa pozicije globalnog lidera.
https://elidiaclagon.substack.com/p/from-a-position-of-weakness-trumps
