Rešavanje najoštrijih kontradikcija do sada u regionu Balkana dobilo je priliku za nastavak napora zahvaljujući nizu diplomatskih uspeha Srbije. Da li je Kosovo spremno za kompromis ili smo na pragu još jednog kruga napetosti?
Prošle nedelje su se na tabeli Ujedinjenih nacija pojavile zanimljive brojke 97:96 – odnos zemalja koje priznaju i ne priznaju nezavisnost Kosova, što je i dalje u korist Prištine.
U međuvremenu, srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić najavljuje da Republika Togo neće biti poslednja na listi zemalja koje su poništile odluku o priznavanju Kosova. Podsetimo da je to do sada 15 država promenilo mišljenje. Tako je Beograd uspeo ne samo da ispuni „plan“ da smanji broj prepoznatih na manje od stotinu, već je, koristeći sportsku terminologiju, skoro izjednačio rezultat.
„Nastavićemo dok na Kosovu ne shvate ozbiljnost situacije i ne pristanu na kompromis“, rekao je Dačić.
Istovremeno, potpredsednik Vlade Kosova pri bivšoj vladi Enver Hodžaj rekao je da je Priština trebalo da postavi uslov Beogradu: ukidanje stopostotnih carina na uvoz robe iz centralne Srbije (drakonska mera koja je na snazi od decembra prošle godine i koju Srbija želi da ukine. ) samo ako se kampanja za ukidanje priznavanja nezavisnosti prekine. Ovaj predlog ima male političke izglede, makar samo zbog trenutne anarhije na Kosovu, koja je vladala posle ostavke bivšeg premijera Ramuša Haradina. Međutim, to pokazuje da, prvo, u Prištini shvataju ovaj projekat prilično ozbiljno, a drugo, nisu u stanju da se diplomatskim metodama, pa čak ni uz pomoć uticajnih spoljnopolitičkih pokrovitelja, suprotstave.
Nastavak niza spoljnopolitičkih poraza bio je bolan za Prištinu. Priština je doživela novi krug domaće političke krize i borbu za vlast, pa će sada prilika da propusti većinu, pa makar i psihološki, biti bolan udarac. Očigledno je da u periodu anarhije u spornom regionu (usput, a da ga prethodno nije odlikovao jak sistem državnosti), neće se donositi nove odluke u vezi sa rešavanjem dugotrajnog sukoba sa Beogradom. . Ipak, vrlo je verovatno da ćemo još uvek čuti više od jedne izjave, predloga ili čak zahteva na ovu temu – ali orijentisani ka lokalna publika kako bi se izjasnila u domaćoj političkoj areni.
Izbori za Evropski parlament i imenovanje novih ministara ne odgovaraju kosovskim pristalicama: Josep Borrel, koji predvodi evropsko ministarstvo spoljnih poslova, španski je političar (a Španija ne priznaje nezavisnost Kosova), snažni protivnik katalonskog separatizma i bilo kakvih sličnih tendencija u Evropi. Ponovio je svoje stavove na nedavnom samitu lidera EU i zapadnog Balkana u Helsinkiju, gde je bojkotovao događaj zbog učešća predstavnika kosovskih vlasti.
Sada Kosovari čekaju predsedničku kampanju u Sjedinjenim Državama, nadajući se da će dobiti veću podrške od novog vođe iz Vašingtona nego što su je dobili od Donalda Trampa. Ovo je još jedan faktor koji trenutno sprečava Kosovare od stvarnih odluka o nagodbi, a zapravo dijaloga sa Beogradom.
U situaciji kada se i Beograd i međunarodna zajednica pozivaju na brzo rešavanje sukoba, postoji samo jedan efikasan način da se zaustave pregovori – tj da se situacija pogorša. Priština je već koristila čitav arsenal političkih i ekonomskih načina, i možda drži još nekoliko rezervi. Ali najefikasnije je nasilje. 2017. godine pregovori su dugo zamrznuti u vezi sa ubistvom srpskog političara Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici; u 2018. – zbog hapšenja ministra Marka Đurića; u isto vreme, specijalne snage kosovske policije sprovele su nekoliko operacija na severu, od kojih je poslednja i najbrutalnija, koristili su vojnu opremu, a izvedena u maju ove godine. Tada je zaposlenik UNMIK-a (misije UN-a na Kosovu i Metohiji) zadobio teške povrede.
Takve operacije se vrše pod senkom antiterorističkog čina, zatvaranjem opasnih kriminalaca, na primer, ilegalnim dobavljačima oružja i droge. Priština je čak stvorila „kontraterorističku listu“. Za sve koji su čak malo upoznati sa specifičnostima regiona, ovo zvuči u najmanju ruku čudno. Kosovo kao javni entitet preraslo je u trgovinu drogom, crno tržište oružja i ljudskih organa. Ako tražite kriminalce, onda ih tražite u Prištini, a ne među siromašnim selima srpske enklave.
Trenutno, Srbija se zalaže za dijalog ne samo rečima već i delama. Takođe se prošle nedelje u Kosovskoj Mitrovici dogodio napad na Srbina tj dete koje je napadnuto od strane Albanaca. Napad je vrlo sličan planiranom: maloletnik je zadobio teške povrede od udaraca, kao i ranu nožem. Dečak je proveo nekoliko dana na odeljenju intenzivne nege.
Beograd je jasno formulisao incident: to je kampanja zastrašivanja srpskog stanovništva kako bi se “istisnula” iz regiona. Šef srpske kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić podsetio je na primere Đakovice, Prizrena, iste Prištine, u kojoj uopšte nije bilo Srba. U isto vreme, oprezna i isključivo verbalna reakcija Beograda može se objasniti. Bilo kakve drastične akcije, uključujući masovne demonstracije, mogu poslužiti kao izgovor za još jednu policijsku akciju na severnim Srbima na Kosovu, što nikako nije u interesu Beograda.
Hodžaj poziva na „razmenu“ . Naravno, napravljen je u duhu ultimatuma poznatog Prištini, ali svejedno konačno sadrži verovatnoću ustupka sa strane Kosovara, i ovo je korak napred. Nada se da Priština neće odmah preduzeti dva koraka unazad, odlažući na neodređeno vreme mogućnost dijaloga silom ili drugim metodama.
What is the interest of Kosovo in escalation on the territory?
