Bio je 26. mart 1984. godine. Branko Ćopić izlazi iz svog stana, tu negde oko „Beograđanke“, najviše beogradske palate, i odlazi do hotela „Moskva“. U restoranu na spratu naručuje kafu i dugo gleda na Savu. Časti konobare, valjda prvi put, i to pozamašnom svotom…
– Koji je povod? – pitaju konobari.
– Imam, verujte, veliki razlog – odgovara Branko.
Silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i strmoglavljuje se na beton. Sutradan štur izveštaj u novinama. Nervno rastrojstvo… Nigde pitanja zašto…
Zašto je Branko Ćopić bio prvi književnik koga je posle rata javno napao sin naroda i narodnosti, najautoritativniji čovek zemlje, Josip Broz Tito, proglašavajući za laž njegovu naivnu istinu? Nigde pitanja zašto je Ćopić bio jedini pisac s posebnim dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda kao i u Udbi, koji je zatvoren tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pišu Večernje novosti.
Ovo samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša.
Sudanije Branka Ćopića, kako je Ratko Peković nazvao knjigu o njemu, počelo je odmah na početku. Jugoslavija se oporavljala od krvavog rata i prvih posledica razorne rezolucije Informbiroa i raskinutog zagrljaja s Moskvom. Zemlja se lagano oporavljala, ali su sa oporavkom lagano rasle i mnogobrojne privilegije onih koji su zaseli da vladaju u ime naroda.
Te daleke 1950. godine bilo je sparno leto, kako inače i danas zna da bude u Beogradu. Duško Kostić, glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“, zaključio je avgustovski broj i krenuo ka rodnom Ivangradu, ne pomišljajući o tome da će najnoviji satirični zapis Branka Ćopića „Jeretička priča“ uzdrmati sam vrh nove države. Na autobuskoj stanici dočekali su ga drugovi iz Komiteta i saopštili mu da se prvim autobusom vrati za Beograd i da sutra uveče u sedam sati bude u redakciji. I ništa više. Uspeo je nekako da stigne na vreme.
Kad tamo, Ćopić. Sproveli ga do redakcije. Ni on ne zna ko ih je i zbog čega okupio.
Oko devet, ušla su dva druga u kožnim mantilima i strpala ih u crveni „bjuik“ sa zamračenim staklima. Kakve li simbolike, njihova, komunistička, crvena boja i automobil simbol kapitalizma! Goli otok, prošlo im je kroz glavu. Neko ih je ocinkario ako su negde nesmotreno neku lepu o Staljinu rekli.
AlI, umesto u Udbi, našli su se pred Đilasom.
– A ti onako, Ćopiću! Tvoja satira i „Jeretička priča“! Hrana za malograđane, povlađuješ sitnoj buržoaziji i čaršiji… A i tvoja literatura, sve sami seljaci, Jovandeke i ostala seljačka bratija, a gde ti je Partija, nje kod tebe nema… – Đido kritikuje, upozorava, čini to meko, nenapadno, ne strogo i narogušeno, kao više drugarski.
– Saznao si da Partija priprema akciju protiv privilegija, pa si, da ispadneš hrabar, prvi opalio. Kao onaj borac u ratu koji, ne čekajući komandu, ispaljuje prvi i tako otkriva položaj… – i sve u tom tonu.
Bolela ga je izdaja pisaca
Branko se pogurio, klima glavom i onako skrušeno cedi kroz usta:
– Joj, što pametno govoriš druže Đido. Kako si sve to dobro uočio. A ova moja glupa bosanska glava ne umije da sve to razluči… Kako ti to dobro vidiš… – povija se i dovija Branko.
– Sad smatraj da je sa ovim sve svršeno – reče Đilas Ćopiću.
zašli su ošamućeni. U hodniku Duško prošapta:
– Jeftino smo prošli!
Mnogo godina docnije, u Herceg Novom, posle svih Đilasovih stradanija i zatvora, negde posle Brionskog plenuma, srešće se prvi put od te avgustovske epizode, bivši ideolog partije i bivši glavni urednik „Književnih novina“.
– Niko me u životu nije zajebavao kao Branko one noći kod mene u kabinetu povodom „Jeretičke priče“ – biće prve reči koje je Đido izgovorio Kostiću dok su pružali ruku jedan drugom.
Ipak se na tome nije sve završilo, kako je Đilas obećao.
kurir
