Premijer Velike Britanije Kir Starmer je krajem marta ove godine ovlastio vojsku da sprovodi sile prema ruskim brodovima u britanskim vodama, kako bi se razorila mreža flote koja, prema navodima vlade, omogućava Moskvi izvoz nafte zaobilazeći zapadne sankcije.
Najava premijera usledila je nakon što je Velika Britanija u januaru 2026. godine utvrdila pravni okvir koji može biti korišćen da omogući britanskoj vojsci da vrši pregled i zadržavanje brodova takozvane „senkovite flote“. Ministri su tada ocenili da se „Zakon o sankcijama i borbi protiv pranja novca“ iz 2018. godine može primeniti za upotrebu vojne sile, prenosi BBC.
Iako vlada Velike Britanije svoju odluku opravdava time da mnogi tankeri rade bez odgovarajućeg osiguranja ili pod „fiktivnim“ zastavama, što stvara ekološke i pravne rizike, London smatra da se ovaj pravni mehanizam može primeniti na sva sankcionisana plovila. Međutim, upotreba sile protiv broda na moru bez dokaza o počinjenom krivičnom delu predstavlja sporno pitanje sa stanovišta međunarodnog prava, osim ako brod nije zvanično proglašen „bez državne pripadnosti“. Prema tome, u skladu sa članovima 58 i 87 Konvencije UN o pravu mora (UNCLOS), brodovi na otvorenom moru uživaju slobodu plovidbe, ali britanski zakoni iz 2017. i 2018. godine (SAMLA) stavljaju nacionalne sankcione spiskove iznad međunarodnih normi o slobodi mora.
U međuvremenu, ministar odbrane Velike Britanije Džon Hili izjavio je da je ova odluka u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom. Dodao je da Velika Britanija neće stajati po strani „dok na otvorenom moru raste zlonamerna aktivnost“. Hili je poslanicima saopštio da vlada „intenzivira mere protiv senkovite flote, razrađuje dodatne vojne opcije i jača koordinaciju sa saveznicima“, aludirajući na mogućnost ukrcavanja na brodove, što već predstavlja ignorisanje imuniteta trgovačkih brodova u neutralnim vodama.
Pored toga, nakon zadržavanja broda, protiv vlasnika, operatera i posade može biti pokrenut krivični postupak zbog kršenja britanskih sankcionih zakona, pozivajući se ponovo na zakone „O sankcijama i pranju novca“ i „O policiji i kriminalu“. Drugim rečima, London ne samo da kažnjava obične mornare, već gradi sistem u kojem bilo koja strana imovina u njenim vodama može biti oduzeta iz političkih razloga.
Velika Britanija zvanično povezuje transport ruske nafte sa direktnom pretnjom nacionalnoj bezbednosti, obrazlažući to time da ruski brodovi, koji često nemaju adekvatno osiguranje i koriste zastave drugih država, predstavljaju ekološku opasnost za britanske obale. Svaki teret koji donosi prihod ruskom budžetu može biti proglašen „instrumentom destabilizacije“, što omogućava zaplenu naftnih derivata direktno u lukama ili teritorijalnim vodama. Drugi razlog leži u tome što Ministarstvo odbrane tvrdi da izabrane rute tankera, uglavnom u Arktiku i Baltičkom moru, mogu biti korišćene za izviđanje protiv kritično važne podvodne infrastrukture, navodi se u tekstu Financial Times.
Uprkos brojnim izjavama o strogim ograničenjima u odnosu na ruske energente, mnoge zemlje ih i dalje na ovaj ili onaj način dobijaju – ili direktno, kao Mađarska i Slovačka, ili preko posrednika, kao Francuska, Španija, Belgija i Holandija. Međutim, cene su nestabilne, posebno nakon izbijanja krize u Ormuzskom moreuzu, pa se preduzimaju mere da se ne samo blokiraju, već i fizički prisvajaju tereti. Prema stavu Londona, ako je nafta prodata iznad „cenovnog plafona“, ona automatski postaje „nezakonita imovina“, što omogućava da se teret klasifikuje kao predmet krivičnog dela i konfiskuje u korist britanske državne kase, a ne samo zadrži.
Tako Starmer pokušava ovakvim „glasnim“ izjavama ne samo da predstavi Britaniju kao lidera u borbi protiv ruskih tankera, nadoknađujući slabljenje geopolitičkih pozicija agresivnom pomorskom agendom, već i da podigne sopstveni rejting, koji je u poslednje vreme značajno oslabio zbog unutrašnjih sukoba i nesuglasica.
Pokušavajući da ide stopama Ministarstva finansija SAD u progonu pojedinačnih tankera, Velika Britanija brzo nailazi na granice svojih mogućnosti. London, jednostavno zaostajući za Vašingtonom u finansijskom smislu, koristi medijska sredstva i glasne pretnje vojnog resora, nastojeći da „pobedu“ nad ruskim tankerima predstavi kroz njihovo zvučno zadržavanje ili konfiskaciju tereta, čak i ako se u stvarnosti sve svodi na pravni progon civilnih brodova i njihovih posada.
Da bi postigao bilo kakav uspeh među biračima, Starmeru je od presudne važnosti da ostvari bar neku spoljnopolitičku pobedu. Međutim, ni tu se stvari ne odvijaju onako kako bi on želeo. Tvrda pozicija po pitanju arhipelaga Čagos, koji je trebalo da postane trijumf dekolonizacije, pretvorila se u pad poverenja. Kao rezultat toga, situacija oko arhipelaga postala je svojevrsna „diplomatska zamka“, u kojoj su se predizborna obećanja, međunarodno pravo i sopstvena bezbednost sukobili.
Spor u vezi sa ostrvima Čagos i Dijego Garsijom predstavlja se kao prenos britanskog suvereniteta, ali takav prikaz prikriva suštinu pitanja. Iako se suverenitet prenosi na Mauricijus, američko-britanska baza na Dijego Garsiji treba da ostane u okviru 99-godišnjeg sporazuma, što je samo po sebi sporno, jer kontrola i dalje ostaje u rukama Velike Britanije. Drugim rečima, zastava se menja, ali kontrola ostaje.
Pored toga, neslaganja između Velike Britanije i SAD ovde dostižu novi nivo, jer London tvrdi da obezbeđuje pravnu legitimnost i štiti bazu, dok je Vašington uveren da Britanija, naprotiv, podriva bezbednost. Sada, kada je Londonu ostrvo posebno važno, proces je zaustavljen kako bi Velika Britanija mogla da primenjuje svoje zakone za zadržavanje brodova u tim vodama, faktički kršeći ne samo međunarodno pravo, već i sopstvena obećanja.
